Na stazi uspeha

Uoči svog skorog 21-og rođendana, beogradska pjevačica Sofija Knežević završila je prestižnu Visoku školu za jazz u Grazu na odsjeku pjevanja i upisala New School of Music u Njujorku, napisala nekolicinu neobjavljenih rukopisa u stilu Somerseta Maughama, pisala za modne časopise i skladala svoje skladbe koje su zapele za uši glazbenicima poput Kevina Mahoganyja, Terencea Blancharda i Jasona Morana. Nastupa samostalno još od sedme godine kao pjevačica i klaviristica, a sastavni dio njezinog rasporeda su europske turneje, što s jazz-veteranom Donom Menzom na saksofonu, odnosno klaviristom Veryanom Westonom koji je najavljen za ovogogodišnji Ring Ring s postavom Sol6.

Sofija se prošle jeseni predstavila preko sesija na Zagreb Jazz Festivalu, kamo je došla radi probe s Jasonom Moranom, gdje se upoznala i s Davidom Murrayjem. S djevojkom koja to jest i nije porazgovarali smo ujedno i o njezinoj domovini, kao i omiljenoj pjesmi, a razgovor na Staru godinu po katoličkom kalendaru se baš raspreo.

Otkad sam te upoznao, ‘živiš u koferima’, a u svojih 20 godina bavila si se, osim muzike, i pisanjem, kao i produkcijom modnih revija. Za tobom je prvi dio putovanja u Njujork, gdje ćeš od jesenskog semestra na studij… što misliš da im možeš dati i što očekuješ, općenito, od života tamo?

Upoznala sam najveće face, pisala sam muziku sa Terenceom Blanchardom i družila se s Christianom McBrideom. Trebalo je da pevam s njim u Philadelphiji, ali sam morala da otputujem za Pittsburgh da snimam album sa Poogijem Bellom u produkciji Dane Cannona, producenta Beyonce i Bebel Gilberto. Pevala sam u Cleo`s sa  trubačem Ambroseom Akinmusireom i Rodneyem Kendrickom, pijanistom Betty Carter. Pevala sam i s Brandonom McCuneom u Village Undergroundu, pijanistom Nenne Freelon. Pevala sa Alexom Hanom, saksofonistom Marcusa Millera u Ave Clubu u Pittsburghu. Snimila pesmu sa Selanom, njihovim poznatim producentom koji je radio sa Joni Mitchel i još pevala s Antoniom Hartom…

Sve što sam naučila do sad, to mogu njima da pružim. A sad kako će to neko da ceni na Zapadu i kako će sve to da se odvija, to ćemo da vidimo… Premda, ja verujem da će ispasti dobro. Mislim da prava ljubav uvek uspeva, nebitno kad, nebitno gde i nebitno na koji način… Tako sam vaspitana od strane roditelja i verujem u to… Ja moram da uspem.

Osim edukacije koju si primila do sad, ideš se obrazovati i dalje, u kojem smislu sve skupa to sve sad doživljavaš, dokle bi htjela da to ide?

Ono što sam mogla da naučim od univerziteta, mislim da sam to već naučila, uvek sam bila samostalna sto se tiče otkrivanja sopstvene estetike i afiniteta… Dalje, idem na fakultet u Njujorku jer to olakšava stvari ljudima s naših prostora, što se tiče egzistencije. Ali prvenstveno zato što tamo mogu upoznati mnogo ljudi koji žele isto što i ja želim, i mogu da upoznam mnogo ljudi koji će mi reći kako da napravim od sebe i još više, da se apgrejdujem.

Što se tiče škole, to bi bilo to… škola kao škola, ne može da ide beskrajno.. Ali sam se dovoljno školovala u instituciji, sve je ostalo specijalizacija samog sebe…

Kako u ovom društvu iz kojeg dolazimo, iz jednog socijalnog nasljeđa, doživljavaš klasni svijet, kapitalizam i zapadno društvo?

Ne znam, zavisi od čoveka do čoveka, i njegovom snalaženju u društvu, i mislim da ništa nije teško i ništa nije drugačije… ljudi su svuda isti, bitno je samo opstati… i voleti. Klasne, rasne i ostale razlike menjaju stvari samo kod uskogrudih ljudi.

U kojem si trenutku otkrila da je jazz ono čime bi se željela baviti?

Svirala sam klavir od malena… Moja mama je videla djevojčicu na ulici koja je izlazila iz osnovne škole, s njenom bakom, koja je izgledala vrlo moralno autoritativna, i koja je bila profesor klavira, pa je moja majka htela da idem kod nje… A to je interesantna priča. Da pobegnem od nje, jedini način je bio da upišem muzičku školu, gdje sam počela jako da volim to sviranje klavira.

Profesorica je isto bila jako stroga, namćorasta i naporna, ali mi je odgovarala jer mi je prvi put netko pričao o muzici. Tad sam prvi put shvatila kako je to lepa stvar, da iz tvog tela mogu da izađu emocije. U dodiru s klavirom, naravno, ali ta muzika počinje od tebe… I onda, kroz neko vreme sam počela slušati jazz. Ujak je svirao jazz gitaru, i moj brat, uvek se to slušalo kod nas u porodici – jazz i klasika. Kad sam upisala srednju za klavir, moja se prijateljica zaljubila u saksofonistu u školi. “Idemo Sofija, ti i ja zajedno na prijemni”… išla sam s njom da je čujem kako peva, da se upiše. Tamo nam kažu, “Za mesec dana je prijemni, spremite to, to, to i to…”

Prijemni je bio 27. maja, a ona je mislila da je 7. juna. I, 26. maja, dok sam bila na času klavira, zove me sva uzbuđena, da vidim kad nam je prijemni. Tada sam još uvek mislila da je klavir moj izbor… siđem dole, i vidim da je sledeći dan u 10 ujutru; javim joj i ona odustane. A ja odem kući i kažem, “Nikad nisam odustajala, dupli sam ovan, ja ne odustajem!”. I brat mi kaže, “Dobro, nemaš šta da izgubiš, odi malo da vidiš…Ne moraš na kraju ni da izađeš, samo se pojavi “.

Pošto nisam morala da polažem teoriju, jer sam je položila u prethodnim školama, odem ja sa svojim izmišljenim engleskim, pošto sam jako slabo znala engleski koji nisu baš forsirali u muzičkim školama, i otpevam. Mislim da sam pevala “At Last” i “My man” a capella. I kažu mi, “Sofija, ti si bila najbolja na prijemnom, primljena si“.

Zvuči baš kao na filmu.

Pošto sam već išla na gimnazijske predmete te na teoretski i klavirski odsek, imala sam 37 predmeta na koje idem, sve zajedno više od 50 časova nedeljno. Pomislila sam, “Joj, sad kad mi dođe to – umreću!”. Upišem to, i ne kažem roditeljima, naravno… Tek su kasnije, nakon par meseci saznali od nekih svojih prijatelja, preko njihove dece.

Krenem, i zaljubim se totalno u jazz pevanje zbog tih profesora, i zbog muzike. Sedela sam na tim časovima, slušala tamo posle škole, po šest sati. I od svoje profesorke pevanja Jelene Jovović, od koje sam najviše naučila. Posle, kad sam upisala fakultet, meni je trebalo godinu dana da savladam ono što se radi ceo fakultet. Od prve godine, ništa značajno nismo radili, tako da je sve ostalo na meni.

Škola je tu do određene mere, može da pruži određenu količinu znanja, a posle toga je sve na tebi. Možeš da uzimaš nešto od škole, ali ti ne može puno pomoći ako sam ne smislis u kom pravcu i na koji način ćes upotrebiti to. Jer ne postoji savršen recept u umetnosti, sve zavisi od individue koja je stvara.

A kakva si bila u matematici i fizici?

Matematiku sabijam! Čak sam išla na neka takmičenja iz matematike. Matematika i muzika su dosta vezani, barem mi je tata tako pričao… Hemiju sam retko slušala, tu sam se izvlačila, zbog koncerata.

Tko te prvi povukao na cestu, u život koncerata i tezgi?

Ne mogu da se setim tog događaja, ali verovatno negde oko 15. godine bio je taj workshop s Maxom Aria Hendricksom, gde sam se upoznala sa Stjepkom Gutom, i onda me je on povukao da idem na jam-sessione gde sam tu nešto pevala s njima. Mislim da je posle toga krenulo.

Koliko imaš koncerata godišnje?

Ne znam, zavisi od godišnjeg doba, leti ih ima dosta jer ljudi vole napolju da bude živa muzika, pogotovo u Beogradu, na Adi. Poslednjih par godina imam jako puno turneja i koncerata.

Koji su omiljeni bendovi s kojima nastupaš, koja je tvoja ekipa?

Imam par bendova, ali to se kod jazzera uvek menja. Bend s kojim najviše volim da radim su moje kolege s fakulteta, moji dragi saradnici i prijatelji koji nisu zvezde na fakultetu ili u muzičkom svetu, ali su divni ljudi i muzičari. Mathias Ruppnig, bubnjar, Tuomo Uusitalo na klaviru i Felipe Oliveira na basu, to je jedan moj bend, s kojim najviše volim da radim.

A osim njih?

Snimala sam s pevačem Kevinom Mahoganyjem, zatim “Moody’s Mood For Love”, solo Jamesa Moodyja za koji je napisan tekst. To sam snimila u studiju pre mesec dana i trebalo bi da pošaljem Kevinu da završi, da doda svoj vokalni deo. Svirala sam s Jasonom Moranom, pevala sa Don Menzom, sada snimam album s Poogie Bell, bubnjarem koji je dugogodišnji član benda Chake Khan…

Radila si i nešto sasvim drukčije s Veryanom Westonom.

O da, Veryan je super… Počeli smo saradnju prošle godine, marta čini mi se – naš vokalni nonet “Voiciferous”. Nastupali smo na par festivala u Austriji, od bitnijih “Singers and Voices”. Trebalo je da nastupam na sceni posle Norme Winston u sali “Orpheum” u Grazu, no kako je let otkazan zbog islandske prašine, umesto nje smo nastupali sami, a sad smo u septembru imali turneju u Britaniji. Kako čujem, imaćemo par koncerata po Evropi, u Gornjoj Austriji i Nemačkoj.

Veryan je sjajan lik – malo je luckast, ali fenomenalan umetnik. Vrlo interesantno komponuje i peva, pa smo naučili te njegove posebne žanrove. Teško je dovući ljude s različitih strana, jer ta je muzika malo previše eksperimentalna za mainstream publiku, te se ne može tako dobro finansirati. Ali iskustvo je fenomenalno, kao i to delo “Tesellations 1 and 2”; prvi deo je klavirski koncert koji traje sat i petnaest minuta, a drugi deo za vokalni nonet koji traje otprilike isto. Tako da sam s njime jako puno uživala, kao i s ostalim kolegama. Snimili smo album u BBC-ju, pa sad čekamo da se to objavi.

Spominjala si i Davida Murraya, saksofonista za kojeg je teško reći je li eksperimentalniji ili tradicionalniji…

Mislim da je to pravi umetnik, baš iz tog razloga. Oni oko njega ne mogu da ga svrstaju u jednu vrstu muzike, jer je pokrio – sve! To je čovek koji je savladao temelje, sve do tog momenta kad je on napravio nešto što je možda malo neobično i ne mnogo prihvaćeno danas, ali to je njegova umetnost koja je bazirana na temeljima koje je savladao. Tako da nema nikakvih preskakanja i glupiranja, nema nikakvog preteranog filozofiranja ne-baziranog na “nečemu”, to je prava muzika!

Ima jako puno ljudi danas koji preskaču, koji bi da budu geniji od početka, sa sedamnaest akorada u taktu, sa preskocima! Bez ikakvog šarma, bez ikakve estetike… Baš one večeri kad smo svirali u Kinu “Grič”, u sklopu sessiona na Zagreb Jazz Festivalu, svirao je blues, krenuo je sa standardnim blues frazama – dakle, bez ikakvih, čak i bez tih školskih, kao “sviraj solo na blues, ali kao sviraj akordske tonove i određene skale” caka.

On je svirao prva dva korusa samo blues skalu, tri tona, to je bilo fenomenalno! Sledeća dva korusa je svirao tih par nekih skala koje se uče u školi, tehničke fraze, kao “to mora da se zna”, i onda je završio u freeju. Svirao je blues i napravio nešto neverovatno od toga: i od zvuka i od muzike i te koncepcije sola – baš fenomenalno! Žao mi je što nisam ostala da završim tu pesmu sa njim, sledeće večeri kad je imao koncert. “Daj, Sofija, idemo to zajedno da sviramo bluz, zbog tebe sam izašao na scenu!”. Ja rekoh, “Jao, izvinite, ja moram da putujem…”, i zbog toga mi je bilo jako krivo, trebalo je da ostanem još malo.  Fenomenalan je lik, i kad sam se čula s njim, jedan onako prijatan čovek, pedagoški nastrojen. Sjajan umetnik!

Jesi li uz neki standard posebno vezana, da ima neku priču koja se otvara samo za tebe?

Da, ima ih puno… Pesme su ljubavne – naravno, žensko sam! Ima jedna pesma (“When the World Was Young”, op.a.) koja ide “They call me coquette and mademoiselle and I must admit, I like it quite well, it`s something to be, the darling of all, Le Grande Femme Fatale, the Bell of the ball”. Radi se o pevanju starije žene koja se osvrće na mladost, ali ja se još od malena osećam mnogo starijom nego što jesam, što nekad ume da bude kul – a u suštini nije!

Ali, nije mi tužna pesma nego onako vrlo neobična. Ima tu neku dozu, i stvarno jeste, “I walk in a room, a party or ball, “Come sit over here”… Ja živim to, gde god da odem, meni neko dobaci “Ko je ona?”, pa ovi koji znaju kažu “To je…”. Pa već kad dođem u Beograd u neki klub, “Jao, jesi ti Sofija Knežević?”.

To je ta pesma, koja priča o tome. Svi te zovu da ideš s njima, svi hoće da idu s tobom, da budu upućeni u sve što radiš. Ali to je toliko površno, to je jedan jako usamljenički osećaj, jer tu nitko nije iskreno zbog tebe kao čoveka, već zbog tvog sjaja. I taj sjaj je tu zbog harizme čovekove, koju čovek nosi.

Nitko nije tu zbog onog što jesi, već zbog onog što im predstavljaš.

Ali ja jesam u suštini ono što predstavljam. To sam, hvala Bogu, otkrila na vreme, ali uvek postoji malo dublje od toga. Uvek postoji Sofija koja se ne smeška, i Sofija koja nije obukla usku haljinu, koja nije u visokim cipelama, gde glamuru nema mesta od prirodnog sjaja. Da, ne mogu da kažem, jesam to što predstavljam i uživam u tome. Ali niko ne ulazi u to dovoljno intimno “to care about it”, svi su tu da bi se zabavili, da njima bude lepo.

Nije tužan tekst, ali je malo setan, melanholičan. Kad uđe u: “Ah, the apple trees, Sunlit memories, Where the hammock swung, On our backs we’d lie, Looking at the sky, Till the stars were strung, Only last July when the world was young.” Kad sam čula, znala sam da je to prosto moja pesma.

Koja je tvoja zemlja?

Moja zemlja je Srbija, i uvek će biti moja. Mada se moja mama ljuti što mi ne daju stipendiju jer sam jednu godinu ranije završila… Prvo, ne daju ih umetnicima, drugo, ne daju ih onima koji su fakultet upisali pre vremena, ili zato što nisam završila jednu godinu fakulteta svoje struke u Srbiji. A onda sam im ja objasnila da ne postoji iz moje struke fakultet u Srbiji. Na što su oni rekli da njih to ne interesuje, jer ja naprosto ne ulazim u opis stipendista.

I mama mi kaže da je bolje da govorim kako sam iz Zimbabvea, nego iz Srbije, kad je takva zemlja. Gdegod u drugim zemljama da pevam, ljudi pišu o meni kao o džez-umetnici, a kad dođem u Beograd, pišu da sam se lepo obukla. Ah, ali to je valjda marketing? Na svakoj pruženoj podršci, na čemu god se ona bazirala, ja zahvaljujem.

.