Sonic Diptych: Be Way (ZMP)

Od snimanja prvenca „Vitro“, zagrebački gitarista i publicista Ivan Kapec je najčešće boravio u zagrljaju električnog džeza i opkoljen magnetizmom elektronske savremene muzike. Smenjivali su se muzičari i bendovi sa kojima je radio, a nekakva osa putanje muzičkog stvaralaštva ovog gitariste kretala se sintetisanjem, odnosno spajanjem i prespajanjem raznorodnih žanrova kroz improvizaciju. Kompleksnoj ličnosti poput Ivana nije bila dovoljna samo ta deonica fuzionog stvaralašta, te je pravio iskorake i u filmsku muziku, ali i u prearanžiranje starih hrvatskih napeva ili ukrštanje sa rumunskom tradicionalnom muzikom proisteklim iz sadejstva električne unije Capisconne sa grupom Anton Pann Band iz Rumunije.

Iz svih tih previranja rađale su se linije meditacije, ambijentalizma, električnih plesova, istraživanje eksperimentalnog zvuka, ali i multimedijalni projekti poput „Flossy“ snimljenog 2008. godine sa bendom TrianguliZona koji je uključivao i video uradak režisera Vladimira Končara.  Od ovolikih mahom „banderaških“ putanja, odnekud je iskrsla akustična i emotivna solo gitara na prethodnom albumu „The Path of Love“.

Kako u džezu i neverovatno postaje moguće, „džez dvougao“ Sonic Diptych sa albumom „Be Way“ tvori novu geometriju – zvučni krug. „Be Way“ je dijalog Ivanove gitare i bubnja  Borka Rupene. A kako razgovaraju žice i palice može se otkriti na šest numera koliko je ovaj dvojac snimio. Sve numere, izuzev „Alone Together“, komponovao je Kapec i to na svoj osobeni način. Njegove kompozicije kao da prate zamišljenu pravu liniju sastavljenu od nebrojanih serpentinskih kretanja koja nekim čudom dovede do cilja – zvučne estetike. I samo Kapecovo muziciranje je nalik njegovoj muzičkoj misli – znalački, strpljivo i najvećih delom poetično ređanje  tonske cigle.

Borko Rupena je odmeren u melodijsko-ritmičkom svetu udarača palicama. Naime, pred nama je bubnjar koji zna kada se udara, kada  šuška i zvecka, zna da potpuno utihne, ali i da diže tenziju uz koju će se Kapec gitarski uspinjati. I to je suština muziciranja dvojice instrumentalista: osećaj, umešnost, ukus i mera!

Na CD se ušetalo zveckajući i plesnim korakom uvodne „Zonama Sekot“. U numerama se teme i soloi poistovećuju, ali i produžuju ili skraćuju u Ivanove gitarske minijature ili Rupenove vratolomije, poput deonica „prašenja“ u pesmi „Work Sunday“. Krucijalna i inventivna naslovna „Be Way“ započinje liričnom gitarom i efektnim podvlačenjima Rupene, da bi je lagano ubrzavali, zastajkivali i vraćali se početku. U samom finišu „Be Way“ je ispunjena intenzivnim koloritom i dinamikom koja vodi direktno do uvoda u ipak najveće nadahnuće za oba muzičara – kompoziciju „Improvise II“.  Ako se ikako može naći opis ove bravurozne mantre gitare i bubnja onda je najpre treba potražiti u filmskoj umetnosti.

Pomalo nadnaravna scena veslača na galiji, koji uz ritam bubnja ubrzavaju ritam zamaha (iz filma Ben Hur), bio bi najpribližniji opis „Improvise“ i njenog filinga. I ovde bi imalo mesta jednoj opasci: gitara je savršen ritmički instrument i katkad je treba iz melodije vratiti u početne istorijske džez vode – ritam kako je Kapec to delom činio na ovom materijalu i zbog čega je njegova improvizovana priča dobila na posebnosti.

Ako svemu rečenom pridodamo i osobenost da se tempo smenjuje u ukviru jedne numere – na mikro nivou, te da su sve kompozicije i brze i spore, onda dobijemo gitarsko-bubnjarski muzički performans koji, prozaično rečeno, oslikava sve doživljeno u bilo čijem i bilo kom danu, možda i današnjem.

Završnica „Capp“ po Kapecu i CD „Be Way“ dobija svoj oblik: spontanost muziciranja,  poetiku, odsustvo straha da se čuje svaki odsvirani ton, odsustvo straha od muzike i nadasve odsustvo straha od tišine – rekli su šta su imali ovog časa, sledećeg će biti drugih i drugačijih džez reči.

Spisak numera: Zonama Sekot, Be Way, Work Sunday, Alone Together, Improvise II, Capp.

Muzičari: Ivan Kapec – gitara; Borko Rupena – bubnjevi.