Srpski fjužn 2011

Za sve one koji su u vode džeza uplovili kroz električne ekskurzije Chicka Coreae i ostalih prvoboraca fjužn zvuka, debitantski album (prodaja preko Amazona i Itunesa) beogradske postave Gis Maj Es (Sloba Dragović – klavijature, Mladen Dragović – bubnjevi, Branimir Marković – bas gitara, Predrag Kozomara – gitara) je svojevrstan povratak u vreme kada smo, kao srednjoškolci, otvorenih usta prosto gutali virtuozna sola protagonista ovog pravca, koji je svoje zvezdane trenutke doživljavao u drugoj polovini osamdesetih.

Stoga i uvodna kompozicija prvenca ovog beogradskog kvarteta, Where’s Left Here, zvuči kao neiskorišćeni snimak za Paint The World Chick Coreainog Elektric Banda. Naredna Move Or Stop Moving i zaključna Gellatino svojim naglašenim latino vajbom ukazuju na upućenost članova benda na (posebno ranije, doduše pomalo sintetikom prezasićene) solo radove bubnjara Davea Weckla. Prvopomenuta numerA ima vrlo „lepljivu“ i pomalo mističnu temu, koja ipak nije po svaku cenu zahtevala da se razvije u lepršavu latino poskočicu.

Da bend nije imun i na moderne uticaje van džezerskih tokova pokazuje pompezna Real Words, koja otkriva naklonost benda ka tzv. progresivnom metalu (najpopularniji protagonisti su Dream Theater i Planet X, svako na svoj način). Fluidna razmena klavijaturskih i gitarskih deonica, kompleksne promene ritmova, sola svakog od članova (da se zaključiti u većini slučajeva – unapred napisana, ali vrlo ubedljiva) pokazuju prilično visok nivo instrumentalne vičnosti svakog pojedinca, ali ponovo nameću i čuveno pitanje svrsishodnosti i konkurentnosti ovakvih džez izdanja u konkurenciji svetske (hiper)produkcije ovog tipa.

Za ljubitelje ovog pravca Gis Maj Es su ipak odlična prilika da, u odsustvu svetskih bendova ovog tipa, uživo uživaju u njihovoj vrlo dobroj svirci (album je, inače, odlično ispeglan snimak njihovog nastupa u Bitef Art Cafeu iz 2010. godine).

Za razliku od Gis Maj Esa, koji akcenat upadljivo stavljaju na tehničku kompetentnost svakog od pojedinaca, grupa Naked i na svom drugom izdanju Get Naked insistira na kolektivnom izrazu. I upravo im takav, možemo slobodno reći jedinstven i lako prepoznatljiv zvuk, omogućava da makar par centimetara (i u evropskim okvirima) izviri glavu iznad površine, ispod koje je nebrojeno mnogo fjužn formacija koje pokušavaju da se izbore za mesto pod suncem.

Uz intenzivnu koncertnu promociju, i to ne samo po Srbiji, bend drugi album Get Naked izdaje za mađarsku etiketu Narrator Records. S obzirom da u Srbiji još uvek nije pronađen ozbiljan izdavač, CD koji upravo recenziramo jeste domaći album dostupan samo iz uvoza. Nikakvo čudo, u Srbiji su i bizarnije stvari moguće…

Za neupućene, Naked je prilično neobična formacija koja koristi dve bas gitare (Branislav Radojković, Ivan Mihajlović), električnu gitaru (Nenad Branković), bubnjeve (Goran Milošević), harmoniku (Miloš Punišić) i violinu (Đorđe Mijušković). Stoga je s jedne strane neizbežno da zvuk benda bude utemeljen na snažnom gruvu čvrste ritam sekcije, dok se harmonika i violina staraju za egzotične začinske komponente.

Respektabilna je činjenica da je bend u ovoj obimnoj (čitaj: ekonomski neisplativoj) postavci neokrnjen i nepromenjen opstao kao celina sada već pristojan niz godina – jasno je da su njihove namere zdrave i iskrene. Get Naked je, definitivno, izdanje koje ide korak dalje od prvenca u skoro svakom smislu – kako sonično tako i formom.

Kvalitet ovog diska je što izvođački ambiciozne poduhvate miri sa vrlo interesantnim muzikalnim temama, koje bi trebalo da pretenduju na status hitova (kao Lutanja ili Havla). Udarna stvar na albumu je Too fun’k 4 ya, koja naglašava mnoge od brojnih kvaliteta ovog benda – verovatno bi se i Bootsyju Collinsu omaklo jedno: „Groovy!“.

Drum ‘n’ bass, 9/8 metrika i balkanski melos deluju kao potpuno organska sinteza u narednoj Dugoj devetki, a svojih pet minuta dobija i možda najprofilisaniji muzičar ovde – bubnjar Goran Milošević. Biće da je Get Naked najbitnije srpsko izdanje u poslednjih godinu dana, koje u Srbiji nikad nije izašlo.

.