By .jpg "stanley-jordan (10)")
Posle perioda zatišja, Stanley Jordan se odličnim albumima i koncertnim DVD-om iz Pariza poslednjih godina vraća na velika vrata svetske jazz scene.
Svojom “klavirskom” tehnikom sviranja gitare (sa obe ruke na vratu gitare) Stanley Jordan je sredinom osamdesetih godina napravio pravu revoluciju na muzičkoj sceni. Takozvanu tapping tehniku koristilu su neki gitaristi i pre njega, ali je on prvi koji je na gitari (koristeći svih deset prstiju) uspeo da stvori neverovatno kompleksne polifone linije. Jedno od objašnjenja je možda i to što je još sa pet godina počeo da svira klavir, a gitaru tek kasnije – kao jedanaestogodišnjak.
Legenda kaže da su jednog letnjeg prepodneva (a to se dogadjalo u prvoj polovini 80-ih) legendarng Franka Zappu koji se šetao Greenenwich Villageom privukli tonovi uličnog gitarskog dueta koji su dolazili iza ugla. Kada se probio kroz krug ljudi oko svirača umesto dvojice – svirao je samo jedan gitarista, ukljucen u akumulatorsko pojačalo. Priča o geniju s pločnika brzo se širila, i uskoro je Stanley Jordana na njegovom uglu Greenwich Villagea obišao kompletan njujorški muzički krem: Mike Stern, Kevin Eubanks, James Blood Ulmer, a iskusni lovac na talente Art Blakey, otvoreno mu je priznao da je stvoren za nešto veliko.
I to veliko počelo se zaista razvijati velikom brzinom. Stanley Jordan je dobijao pohvale kakve malo ko pamti, ne samo u istoriji rocka i(li) jazza, već muzike uopšte. Poznati kritičar Downbeata Bill Millkowski rekao je da se još od Jimmy Hendrixa (zbog koga se Jordan i zainteresovao za električnu gitaru) nije pojavio gitarista s tako revolucionarnim pristupom instrumentu: “Jordan udara žice prstima i leve i desne ruke na vratu gitare – i na taj način batnoj tehnici Eddieja van Hallena daje sasvim nov uzlet”. Komplimente nisu štedeli ni Nile Rodgers, George Benson, Quincy Jones (…). Njegov nastup, kao uvod pre koncerta Wynotna Marsalisa na New York Cool Jazz festivalu, pratile su ovacije u publici, ali i pomalo nekontrolirani izlivivi oduševljenja kada je reč o kritici. John Wilson iz New York Timesa pisao je: “Odsvirao je takav solo-set da je pretio da zaseni Marsalisa i Fergusona prije negoli su se ovi uopšte popeli na pozornicu”.
Već u to vreme Jordan je imao završen Princetown univerzitet (kompozicija i muzička produkcija), ali je umesto da bira između velike scene i profesorske katedre, odlučio da svoju umetnost prvo predstavi na ulici. Bruce Lundvall, urednik u obnovljenoj etiketi Blue Note, nije mnogo čekao da sa Jordanom potpiše višegodišnji ugovor koji je direktno uticao da se ova nekada čuvena (a do tada malo posustala) diskografska kompanija vrati u vrhove lista. Već prvenac “Magic Touch” (u produkciji Ala di Meole) našao se na prvim mestima lista jazz albuma, savremenih jazz albuma, R&B listi, ali i na Bilbordovih Top 50 pop albuma.
Na albumu su se pored originalnih kompozicija, našli i standardi poput “Round Midnight”, “Freddie Freeloader”, ali i obrade kompozicija Beatlesa (“Eleanor Rigby” je korišćena i kao muzička podloga za mnoge TV emisije), a Jordan se pojavio u filmu “Blind Date” (kod nas preveden kao “Opasna neznanka” sa Bruceom Willisom i Kim Basinger). Usledilo je još nekoliko albuma (“Standards Vol”, “Flying Home”, “Cornucopia”, “Stolen Moments”, “Bolero”…) koji su ponovili uspeh prvenca.
Međutim, Stanley Jordan je klasičan primer muzičara čija fantastična tehnika baci u senku nespornu kreativnost kada je reč o improvizaciji, ali i to da je on samog sebe više doživljavao kao kompozitora nego muzičara. I njemu samom počelo je da smeta kada je na koncertima i nastupima na najvećim svetskim festivalima u prvim redovima isped bine vladala neopisiva gužva znatiželjne publike koja je izbliza htela da vidi “kako on to radi” – često i na dve gitare, ili na gitari i klaviru istovremeno
Godine prividne izolacije, tokom kojih je radio nesmanjenim žarom, čini se definitivno su prekinute odličnim albumom “State of nature” iz 2008. godine.
By 
