Steve Reich – Double Sextet / 2×5 (Nonesuch Records)

Steve Reich je svojim nesebičnim zalaganjem i upornošću na sceni „umetničke muzike“ uspeo je da se ustoliči kao predvodnik minimalista, svrgnuvši sa trona Phillipa Glassa. Moderni muzičari i autori su baš u njemu, od svih eksponenata ovog stila, prepoznali zvezdu vodilju. Čovek koji je još tokom školovanja prkosio vodećim trendovima serijalne i dodekafone muzike gledajući na njih kao na odjek minulog evropskog muzičkog iskustva, sa kojim mlada generacija američkih muzičara nije mogla da se identifikuje, bio je u potrazi za novom tonalnošću.

Reich je trazio jezik novog doba u Coltraneu i Parkeru, kao i urođeničkim perkusivnim formama Afrike. I jedan i drugi izvor imaće presudnog uticaja na Reichove kompozitorske postupke (repetitivni elementi i akordske strukture Coltraneovog Africa/Brass albuma, postavljanje jednog perkusioniste kao „skretničara“ po ugledu na plemenske ritualne obrasce). Iskustvo koje je stekao svirajući kao džez bubnjar po klubovima Njujorka nije ga zainteresovalo da oplemeni sebe na polju improvizacije, ali ga je otvorilo za ono što džez u kompozitorskom i intuitivnom smislu može da ponudi.

Nakon početnih eksperimenata sa tape loop/montage idejama (It’s Gonna Rain, Pendulum Music), dela Drumming i Music For 18 Musicians ucrtavaju trasu kojom će hoditi kao kompozitor, večito preispitujući domete stila do koga je došao. Od ostalih minimalista izdvaja ga upravo strasno i celovekovno izučavanje ritma, tempa i tajminga, kao i pomeranja akcenta u taktovima kako bi se stvorila auditivna iluzija, koja slušaocu ostavlja prostora da sam nastupi kao kompozitor, organizujući muzički materijal na svoju ruku.

Kako Alex Ross kaže u svojoj knjizi The Rest is Noise, minimalizam je bio „oslobodjena muzika, lišena elitističke izolovanosti modernizma, sa optimizmom razvoja svojstvenim pop kulturi, i posve američka u svom karakteru“. Studije filozofije pre studija muzike, kretanje na liniji budizam-transcedentalna meditacija-joga-vežbe disanja-judeizam idu u prilog Reichovoj potrebi za traženjem svog puta i izjednačavanjem muzike i života.

The Double Sextet je delo koje je naručio i izveo ansambl savremene muzike “Eight Blackbird” i koje je dobilo Pulitzerovu nagradu. Reich se služi prepoznatljivim „phasing“ postupcima kako bi stvorio niz uzbudljivih sinkopizacija ravnim onima koje nastaju u džezu, i postavlja udvojene kamerne sastave koji sviraju jedan naspram drugog, pri čemu se oba sastoje od klarineta, vibrafona, klavira, violine i čela.

Iako je „phasing“ tehnike počeo da koristi već u ranim radovima (Viloin Phase, Music For 18 Musicians), njega danas mnogo više interesuje ono intuitivno u kompoziciji, samo prelaženje od tačke A do tačke B. Kompozitorov postupak daje slušaocu prostora za uživanje u prisutnim disonancama, hromatici i konsonantnim akordima, i ukazuje na energiju i neposrednost dela. Premda se koristi oprobanom praksom preplitanja kontrapunktalnih linija udvojenog seta, Reich nam daje jedno od najboljih ostvarenja svog opusa.

Isti postupak udvajanja Reich primenjuje i u 2×5, smelom poduhvatu inkorporiranja instrumentacije rok sastava u prepoznatljiv kompozitorski diskurs. Dva rok kvinteta sviraju jedan naspram drugog (to jest, jedan kvintet svira naspram sopstvenog snimka), a instrumenti korišćeni u ovom delu još više zvučno naglašavaju osobenosti Reichovih kompozitorskih postupaka i ukazuju na neminovnost delovanja povratne sprege koju je Reich dobio od sada već četiri generacije muzičara različitih usmerenja (Brian Eno, King Crimson, Kraftwerk, The Org, Coldcut, Pat Metheny, The Orb, Jaga Jazzist…).

Ovakvo delo moralo je da sačeka novu generaciju muzičara jednako fasciniranih džezom, rokom i modernom klasičnom muzikom, kako bi bilo ostvareno u punom sjaju. Reichova rana deviza „ućutkaj gitaristu tako što ćeš pred njega staviti note“ već 1987. gubi na snazi kada piše Electric Counterpoint za Pata Methenyja. Dvadeset osam godina kasnije, pred nama je obnovljeno istraživanje elementata roka unutar Reichovog kontinuuma, gde je sve podvrgnuto detaljnoj obradi i nijansiranju izvedbe fantastične „Bang On A Can All-Stars“ postave.

Odjeci Stravinskog/Zappe (ili reichovskog u Zappinoj muzici) u interpretaciji i kontrolisanoj fizikalnosti zvuka, jednako su uočljivi kao i prepoznatljivi harmonski baraži. Ovo je prvo Reichovo delo gde se pojavljuje dupli standardni akustični set bubnjeva kao i električne bas gitare, sve u cilju postizanja reskijih i jasnijih tonova bas registra, što je Reichova davnašnja želja. Na planu zvuka i izvedbe novinu uvodi i disciplinovano, promišljeno i svedeno izvođenje na bubnjarskom setu.

Sam Reich kaže da je muzičarima, koji su premijerno izveli Double Sextet, ritmičko uobličenje partitura za udvojeni klavir (i uopste čitavo delo) zvučalo kao rok ostvarenje. “Onda sam pomislio: zašto ne bih napisao rok numeru? Ionako sam prevalio 70-tu, mnogi rokeri imaju preko 60, moje godine me čine kvalifikovanim za to“

U eri u kojoj su „rok“ i „džez“ kao termini doživeli zasićenje i rastakanje značenja upijajući ogroman broj komponenti, iluzorno je govoriti o bilo kakvoj žanrovskoj čistoti izraza. Ako slušalac trazi ono što tradicionalisti smatraju rokom, ovde ga neće naći. Ukoliko je spreman da dozvoli postojanje promišljenosti i preciznosti sa jedne, a intuicije i imaginacije sa druge strane, onda pred sobom ima rokersko ostvarenje par excellence.

Reichovo delo primereno je i koncertnoj hali i Mančesterskom velodromu, gde je izvedena premijera pre zvezda večeri Kraftwerk. Budno stanje duha, optimizam i nadgradnja, osobine koje Reichu obezbeđuju mesto na tronu.

DOUBLE SEXTET

Eight Blackbird:

Im Munro – flauta

Michael J.Maccaferri – klarinet

Matt Albert – violina

Nicholas Photinos – čelo

Matthew Duvall – vibrafon

Lisa Kaplan – klavir

2X5

Bang On A Can All-Stars:

Bryce Dessner, Mark Stewart – električne gitare

Robert Black – bas gitara

Evan Ziporyn – klavir

David Cossin – bubnjevi