Steve Swell’s Slammin’ the Infinite – 5000 Poems (Not Two Records)

Jedna od pozitivnih stvari koje je fri džez doneo muzici bilo je i programsko izjednačavanje važnosti instrumenata. Dok se pre „new thinga“ znalo ko u orkestru kosi a ko vodu nosi, kome pripadaju blistave solo deonice a kome rintanje u pratnji, revolucija izvedena u šezdesetima je dovela u pitanje sve vrste hijerarhija, pa i ovu. To, naravno, znači da od tada moramo da trpimo još veću količinu soliranja na kontrabasu, ali povremeno otvara i potpuno nove muzičke horizonte.

Pre fri džeza malo ko je pomišljao da bi trombonista mogao da bude vođa orkestra, a kamoli da će ovaj instrument, predodređen za pratnju, moći da stane na branik avangarde. A ipak, posle Roswella Rudda i Georgea Lewisa, stigli smo i do jednog Radua Malfattija, a trombon bez i najmanjeg tračka sumnje ima svoje mesto u revoluciji.

Njujorški trombonista Steve Swell studirao je kod Rudda, a pre nego što je počeo da predvodi sopstvene sastave kalio se radeći sa kremom njujorške i čikaške jazz avangarde (nekoliko odabranih imena: John Zorn, Elliott Sharp, Rob Mazurek, Bill Dixon, Cecil Taylor, Anthony Braxton itd.).

5000 Poems je album ispleten oko eseja američkog pesnika i mislioca Walta Whitmana čija je centralna ideja da vredna umetnost nije stvar trenutka inspiracije, već surovog istrajavanja u ideji i radu i, na čisto zvučnom nivou, Swellov kvintet ovu ideju isporučuje kroz 76 minuta razuzdanog, hiperkinetičkog sviranja. Za ploču snimljenu u studiju, 5000 Poems je neočekivano dugačka i neočekivano agresivna ponuda, kombinujući najpoletnije momente fri džez kanona sa iznurujućim trajanjima kompozicija.

Ovo je, na interesantan način, čini teškom za temporalnu identifikaciju. Fri džez i inače svojim bežanjem od idioma uspeva da većinu vremena zvuči aistorijski, ali je nešto upućeniji slušalac ipak sposoban da identifikuje makar deceniju iz koje snimci potiču. 5000 Poems samo čistotom snimka jasno sugeriše da se radi o savremenoj produkciji, dok svirka svojim eksplodiranjem iz obruča ritma, harmonija i melodija deluje istovremeno i sasvim novo i sasvim klasično.

Već bi ovo bila dovoljna preporuka za Swellov najnoviji album, međutim nemoguće je ne primetiti da na 5000 Poems fri džez zvuči naglašeno poletno i – zabavno. Što surova avangarda sve ređe ume da bude. Swell i ekipa ovo ne postižu nekakvim slepstik strategijama i smišljenjim iskorakom u komediju već, pre svega, vanredno nadahnutim improvizovanjem koje će i ljudima sa ogromnim stažom u slušanju improvizovane muzike ubrzati puls i prizvati u pamćenje iskonsko uzbuđenje u slušanju nečega što nastaje baš u trenutku dok se izvodi.

Dve su zamke koje pritom Swell izbegava. Klasični fri džez bio je nabijen političkom i duhovnom ideologijom, i pokušaj imitacije takvog izraza skoro sigurno bi se završio neuspehom. Takođe, agresivnost svirke i njena uverljivost nisu ista stvar, a Swell i jedan i drugi potencijalni rizik neutrališe time što svoje muzičare vodi kroz igru neprekidnog otkrivanja novih izraza u višesmernoj komunikaciji, bez nametanja bilo kakve ideje, a opet omeđenog spretno napisanim frazama i tematskim celinama.

Sketch 1 je, recimo serija maštovitih i bogatih duo improvizacija (flauta i klavir, bubnjevi i trombon, te solo kontrabas) interpunkcijski uobličenih duhovitom bi-bap temom. Where are the heartfelt? se oslanja na fanki bas liniju samo da bi se postepeno rastočila u urnebesno soliranje tokom kojeg kontrabas Matta Heynera sve vreme ostaje kičma kompozicije što usmerava ostale instrumente.

Najzavodljivije su svakako najbrže kompozicije: Not Their Kind koja album otvara lepljivom temom da bi je nastavila kišom činela Klausa Kugela, ili programska The Only Way… Out koja je jedan od najprefinjenije uobličenih komada zvučne anarhije u novijem pamćenju. No, i tiši komadi poput My Myth of Perfection zvuče jednako gusto i uzbudljivo, zahvaljujući dubokom ulasku svih muzičara u muziku i traženja svojih puteva kroz kompozicije.

Ovde se, pored lidera, svakako ističe veteran Sabir Mateen, koji svira gomilu instrumenata na albumu, pružajući stalno nove poglede na Swellove pesme. No, pijanistička šizofrenija Johna Bluma zasnovana pre svega na različitim glasovima i tonu, a ne na preobilju nota, dodatna je dimenzija ove muzike koju ne treba zanemarivati. Swell i ekipa na ovoj ploči možda nisu uradili 5000 kompozicija, ali nije isključeno da ćete se, posle slušanja, osećati kao da ste ih toliko preslušali. I da ste željni da ih slušate iz početka. Što je za ploču ovakve dužine i energije najveći kompliment.

Steve Swell – trombon

Sabir Mateen – flauta, klarinet, alt klarinet, alt i tenor saksofon

John Blum – klavir

Matt Heyner – kontrabas

Klaus Kugel – bubnjevi