Truba dijaspore (1)

Steven Bernstein (trubač/slajd trubač, kompozitor, aranžer i vođa orkestra) živi za petoricu. Njegovi sastavi Sexmob (kvartet) i Millennial Territory Orchestra (nonet) ispisuju najintrigantnije stranice savremenog džeza. Kao aranžer i/ili muzički direktor učestvovao je u nizu zanimljivih projekata producenta Hala Willnera, među kojima su album Marianne Faithfull Easy Come, Easy Go i film/koncert I’m Your Man (posvećen muzici Leonarda Cohena). Na prošlogodišnjem izdanju festivala u Saalfeldenu (Austrija) predstavio je četvrti nastavak Diaspora projekta, što je bila početna tema našeg razgovora.

John Zorn me je upitao pre 14-15 godina da li bih snimio album za Tzadik Records. U to vreme još nisam imao album kao lider benda, a nisam bio sasvim siguran kako želim da počnem sopstvenu diskografsku karijeru. Svirao sam u to vreme sa The Lounge Lizards i Spanish Fly, ali nisam još imao svoj identitet, pa sam mu rekao da nisam siguran da li bih voleo da budem identifikovan kao jevrejski muzičar, da prva stvar koju radim pod svojim imenom bude jevrejska muzika.

I onda sam još malo razmislio o tome, pa sam smislio prvu ideju i predložio Zornu, a on se nije složio. Pa sam mu predložio nešto drugo, što je on takođe odbio – vratio sam se iz Saalfeldena, gde sam nastupao sa Daveom Liebmanom i Gregom Cohenom, još dvojicom Jevreja, razgovarali smo ovde nešto o jevrejskoj muzici, pa sam pozvao Zorna da mu to prepričam i njemu se ni to nije dopalo. Pa sam onda sebi rekao – ma zaboravi!

Nekoliko godina kasnije, bavio sam izučavanjem jevrejske muzike i muzike Nju Orleansa. Čitao sam knjige i slušao dosta muzike iz Nju Orleansa i razmišljao o svim vezama, između njuorelanskog rokenrola, muzike za marševe, i onda sam jednom radio svadbu. Nisam to dugo radio, a trebalo je da sviramo jevrejsku muziku, pa sam morao da prosviram te melodije na mom instrumentu. Pošto nisam mnogo svirao muziku iz Nju Orleansa, samo sam počeo da sviram (peva), a to je zapravo bila jevrejska tema (peva) – eto kako zaista ide. I tu sam se zgranuo. O moj Bože! To je ista muzika!

Potom sam pozvao Zorna i rekao mu da imam ideju – da postoji stvarna veza između jevrejske, i muzike iz Nju Orleansa. I Zorn je rekao „Odlična ideja, snimaj ploču!“ I tako sam snimio prvi album Diaspora Soul. Ljudima se zaista svideo taj album i mislim da je bio jako uticajan, jer niko pre toga nije napravio album jevrejske muzike sa tim sporim, jakim, osećajnim ritmovima. A mnogo ljudi je od tada to radilo, kombinujući latino ritam i jevrejsku muziku.

Onda me je Zorn upitao da li bih snimio još neki album za Tzadik Records, a ja sam mu rekao „ne znam“. I razmišljao sam o tome. U to vreme je Sex Mob počeo da postaje veoma veliki, a ljudi su počeli da me doživljavaju kao svirača slajd trube. Rekao sam sebi: „Pa, ako budem snimao album, sviraću samo trubu“. Da ljudi ne bi pomišljali kako sviram samo slajd trubu. Imao sam jasnu ideju kako želim da to uradim. Nisam želeo da snimam sa momcima iz Njujorka, jer bi se to svelo na rad sa istim ljudima. Nisam želeo da snimim album kakve snimaju svi drugi.

U to vreme radili smo neke duple koncerte sa Samom Riversom. Slušajući njega i njegovu ritam sekciju, rekao sam sebi – „Hej, želeo bih da sviram sa ovim momcima.“ I razmišljao sam nešto o kantorskoj muzici, kojom sam završio Diaspora Soul. Pomislio sam – ovo je blisko sa Johnom Coltraneom. Duh te muzike. I ljudi su mi potvrdili da je Coltrane slušao kantorsku muziku. Pokazivao je interes za celokupnu svetsku muziku, ali u to vreme nije bilo puno svetske muzike do koje si mogao da dođeš. Ali kantorske muzike iz Istočne Evrope je bilo u Njujorku. Ona je imala veoma meditativne, duge forme, skoro kao raga.

Poželeo sam da to uradim sa Samovim trijom. Otišao sam na Floridu, pozvao sam ga i najavio da dolazim. A on kaže: „Da, rekli su mi“. Ja sam dodao: „Nemam mnogo novca, ovo je sve što imam. Možda biste mogli da svirate na jednoj ili dve pesme?“. A on me je upitao „koliko dugo ćeš biti tu?“. Ja kažem: „Dolazim na dva dana. Toliko će trajati snimanje.“ A on kaže „Pa, želeo bih da sviram na celoj ploči“. Onda smo došli ovde i izveli tu muziku u Saalfeldenu. I to je zaista bio veoma spiritualni projekat.

Posle dva takva albuma, pomislio sam – „O, možda je ovo početak serije?“  Za potrebe trećeg, razmišljao sam o jevrejskim kompozitorima u Holivudu. Tamo je oduvek bilo Jevreja iz Istočne Evrope. Pa se ispostavilo i da je puno džez muzičara iz Holivuda, koji su bili predstavnici džeza sa Zapadne obale – mnogi su bili Jevreji. Znao sam da je Shelly Manne Jevrejin. Pa se ispostavilo i da je Shorty Rogers Jevrejin. I odlučio sam da napravim ploču u Holivudu, sa mojim prijateljima iz Los Anđelesa, kombinujući ideje džeza sa zapadne obale i filmske muzike, sa jevrejskim melodijama.

Onda je John rekao „OK, ovo je ponovo odličan album, ali ako ćeš da snimiš još jedan album, to mora biti ploča samo sa originalnom muzikom“. Pristao sam. Znao sam da ću ići u Kaliforniju, da odsviram koncert – zapravo je trebalo da sviram muziku koju sam snimao sa Samom Riversom, ali sam to radio u Kaliforniji, sa kalifornijskim momcima. Pa sam pomislio, kad sam već tamo, zašto ne bih napisao muziku koja bi bila bazirana na zvucima uz koje sam odrastao u Zalivu? Tamo smo imali afrokubansku muziku i psihodeliju i soul i fri-džez, i sve to je bilo u vazduhu. Poželeo sam da napišem muziku koja bi bila zasnovana na tim idejama, muziku pod uticajem Hancockovog Mwandishi sastava. Mnogi od tih momaka živeli su u Zalivu i snimali albume u San Francisku. Ideja psihodeličnog ritmičnog džeza. I o tome se radi u Diaspora Suite.

Juče ste na koncertu u jednom momentu konstatovali „a sada ćete čuti pravu jevrejsku muziku…“ i počeli da svirate nešto što je bilo psihodelija ili rokenrol…

Pa, zato što je sve to zaista jevrejska muzika. Ono što sam naučio iz svega ovoga je utisak da jevrejska muzika može značiti bilo šta. Što se slično dešava i sa afroameričkom, ili sa evropskom muzikom. Ljudi kažu da je Schoenberg evropska muzika, kao i Bach. Zašto da ne?

Koliko je važno imati puno razumevanje precizno odabranih saradnika, kao juče na koncertu?

Mnogi drugi bendlideri vole da preuzmu sve na sebe. A ja čak juče nisam ni mnogo solirao. Veoma malo sam svirao. Deo onog što radim je da sam aranžer, od toga zarađujem za život. Delom tako sebe definišem, to je moj posao. Volim da aranžiram. Za mene je aranžiranje jednako deo mog života kao to što sam trubač ili slajd trubač. Kao što je Duke Ellington imao običaj da govori: „Bend je moj instrument“. Znači, to je moj instrument i ja to volim da radim. Kažu mi momci iz benda da ih vodim „gvozdenom pesnicom, ali da s druge strane mogu da sviraju šta god požele“. Radi se o sledećem: mogu da sviraju šta god požele, ali tek onda kad im to kažem. Ja im dam formu, i onda su slobodni da izraze sebe.

Pričajući o aranžmanima, imao sam priliku da čujem Marianne Faithfull pre nekoliko nedelja, kako izvodi neke od vaših aranžmana, poput Solitude.

Pokušavam da svaki aranžman napravim jedinstvenim. Ja inače non-stop slušam muziku. I uvek je katalogizujem u glavi i gomilam ideje, pa je to za mene veoma prirodan proces. Obično ne rearanžiram mnogo. Šta god bila moja ideja, idem za njom. Pokušavam da realizujem originalnu ideju. A Solitude je bila veoma interesantna, jer nisam imao puno vremena da napišem te aranžmane. Hal Willner mi je to dao i rekao – sledeće nedelje se snima, imaš tri aranžmana da napišeš. Pitao sam ga: „Šta želiš da uradimo sa Solitude?“ – ja sam napisao instrumentalni aranžman te numere za film Kansas City. A on je rekao: „Hoću da uzmeš ono što si onomad uradio, i da to pomalo nadgradiš“. Tako sam znao da će ta forma biti osnovna.

U to vreme sam bio u Moskvi, gde sam svirao koncert sa Diaspora Soul. Doleteli smo u Moskvu da bismo odsvirali dve pesme. Sedeo sam u kafeu i čuo tu čudnu rusku pop muziku koja je imala ovakav bit (peva), i rekao sam sebi „to će biti moj ritam za Solitude. Potražio sam olovku od ljudi okolo, i to sam odmah zapisao. I to je bilo to, imao sam ritam. Pošto sam oduvek želeo da uradim nešto sa puno klarineta, kad sam pomislio na to, znao sam da će lepo ići sa glasom Marianne Faithfull. Tako da svaki put sam uhvatim inspiraciju koja se mota u vazduhu, i jednostavno joj verujem. Ne postoji pravi metod, više je kao posao – sednem za sto i krenem da pišem aranžman. Koja god ideja mi dođe u glavu, ja je zapišem. Nema drugog pokušaja. Ne postavljam sebi pitanje može li da bude bolje. Biće ovako kako sam prvo zamislio i živeću sa tim.

Da li svakodnevno radite na novim kompozicijama i aranžmanima?

Uglavnom. Makar i samo nekoliko taktova. Na primer, spremam sobu i slušam neku ploču, dođe mi neka ideja pa prestanem sa radom i pomislim: „Koja je bila to ideja, hajde da to zapišem“, jer možda ću je kasnije iskoristiti. Zanimljivo je kako se odvija taj proces. Kad sam radio Sexoticu, ona je bila zasnovana na radovima Martina Dennyja, pa sam uzeo njegovu najčuveniju pesmu (Quiet Village, op. a.), i prepisao celokupnu bas deonicu. Bez odstupanja. Onda sam napisao novu pesmu preko toga, novi ritam, i ostalo. I video sam jednu recenziju gde se autor pita: „Ne znam kakve veze ima ova stvar sa Martinom Dennyjem?“ Pa, to su tačno iste note iz Dennyjeve najčuvenije pesme! Svako od nas čuje muziku na drugačiji način. A ja koristim matematičku stranu da započnem proces, ali do vremena kad se proces okonča, ljudi često neće uspeti da utvrde odakle je sve počelo.

Pre mnogo godina gledao sam jedan nastup Sex Mob na North Sea Jazzu, sa projekcijama starih filmova. To me sada inspiriše da pitam koliko se bavite istraživanjem prošlosti popularne muzike.

Pa to je nešto što još uvek radim – kupujem ploče svake nedelje. I to su obično stare ploče. Veoma sam zainteresovan kako su ti momci svirali muziku, jer mi se ne sviđa naša generacija. Ti momci su svirali svaki dan, tako da su konstantno bili u procesu pisanja, i nije bilo toliko opterećujuće, jer si to radio svaki dan. Svirali su koncerte svaki dan. Putovali su svaki dan, tokom cele godine, često bi svirali od utorka do nedelje, a ponedeljkom bi snimali ploče. I tako u krug… Uvek bi snimali nove aranžmane.

Neko bi sedeo tokom nedelje i pisao sveže nove aranžmane za snimanje u ponedeljak. Možda te aranžmane nikad više ne bi ni zasvirali. Možda bi oni bili samo za ploču, možda ih nikad ne bi zasvirali uživo? To je fascinirajuće. I svako od njih je stalno bio u štimu sa momentom („in tune with the moment“). Jer su svi sve vreme svirali zajedno. I ja uvek učim – uvek… I stalno mi se dešava da sebe uhvatim: „O, ne znam ništa o tome, ili o tome… ne mogu da verujem. Vau!“

Kupujete li samo stare stvari, ili pokušavate i da pratite šta se sada dešava?

Pa vidim ja šta se dešava sad, više izlazeći i slušajući živu muziku nego kupovanjem ploča. Ljudi mi sve vreme šalju razne ploče. Danas su to kompakt diskovi, od prijatelja, ili fanova. Sve vreme mi stižu, pa uglavnom kad kupujem, kupujem stare ploče.

Steven Bernstein: Truba dijaspore (2)