Truba dijaspore (2)

Pre nekoliko dana slušali smo duet sa Gianlucom Petrellom…

On je neko sa kim osećam da sam u štimu. Kao brat, muzički brat. Mlađi od mene 15 godina. Mislim da je bolji od mene, kao duvač. To je sledeća generacija. Ima naravno stvari koje ja znam a on ne zna, jer ja pripadam starijoj generaciji. Ali on je pravi muzičar 21. veka. Način na koji čuje harmonije veoma jasno, elektronika koju koristi… Mislim da je on neverovatan muzičar. Kad sam otkrio da će nastupati na festivalu, zamolio sam ga da uradimo „shortcuts“. Pisao sam mu i dogovorili smo se da pokušamo.

On je pomislio da ćemo samo improvizovati, a ja sam mu rekao: „Ne, ne, hajde da sviramo malo i neke pesme“. A on mi kaže: „Ali Stevie, onda ja moram da postavim notni stalak…a ja ne volim to.“ A ja odgovorim: „Samo za nekoliko pesama“. I onda smo uradili ponešto. Jesmo uglavnom improvizovali. Obojica smo duvači i obojica smo naš zvuk formirali uključujući mnoge stare zvuke. Ne direktno, već kroz reference u vezi starog načina sviranja duvačke muzike. Kada ljudi žele da sviraju brzo na svojim duvačkim instrumentima, oni potroše mnogo manje vremena radeći na zvuku, a mnogo više, poput sviranja na saksofonu, na brzini. A nas dvojica više volimo da se fokusiramo na… Jedna od stvari koje treba da imamo na umu je – kada su želeli da oduvaju zidove Jerihona, koristili su trube. Trombone, bras instrumente. To je ta stvar u vezi brasa, imaš tu snagu koju zaista ne možeš da dobiješ od drugih instrumenata. Obojica volimo to da istražujemo.

Kao da je to nova moda… Dave Douglas je snimio album sa bras muzikom, a čuo sam i za vaše studijske planove sa Petrellom i Paolom Fresuom. Kako vidite mesto bras instrumenta danas?

Pa, vidi, imaš Paola i Gianlucu u Italiji, u Francuskoj je Truffaz. U Norveškoj je Nils Peter Molvaer. A ja mislim da će Dana Leong biti veoma važan muzičar. On je veoma mlad, ljudi ga tek otkrivaju. To su sve ljudi koji pristupaju brasu na veoma jedinstvene i melodične načine. Pa imamo i Chrisa Bottija, na koga često zaboravljamo. Ali on je sjajan, veoma melodičan trubač. I veoma je čuven. On je možda najčuveniji trubač koga smo imali još od Chucka Mangionea.

Čudno je to reći. Nastupa na televizijskim emisijama. Pa, to je drugačija stvar – to nije džez slava, već pop slava. On ima divan zvuk i svira divne melodije. Mislim da će ljudi otkriti da je bras i dalje jak. A pogledaj Tomasza Stanka. Fantastično, zar ne? Odlično je ovo vreme za svirače bras instrumenata.

Da li ste ikad istraživali bras muziku sa Balkana?

Da, znaš li šta je interesantno? Slušao sam je, ali je nikad nisam istraživao, iz istog razloga iz kog nisam nikad istraživao klasičnu muziku. A to je zato što je to tako veliki svet, i postoji toliko mnogo ljudi koji to već rade, a ja sam već bio na putu džeza i sve te muzike koja je došla pravo iz Nju Orleansa i Čikaga… Ja osećam da čak i soul i ritam i bluz muzika koju pravim dolaze tačno sa istih mesta – iz Nju Orleansa i Čikaga i sa srednjeg Zapada. Odrastao sam na američkoj muzici. Balkansku muziku poslušam, ali bi oprobavanje u njoj za mene bilo kao da počinjem ispočetka. Pa sam, eto, samo fan. Puno je jako popularnih ljudi koji se time bave, takođe i gomila odličnih bendova. Video sam prave bendove koji to rade, kao i američke sastave koji to rade, a ja ću ipak ostati fan.

Zanimljivo, to su iste reči koje mi je jednom izrekao Dave Douglas – ni on nema nameru da pokušava da svira sa balkanskim muzičarima. Hajde sada da pređemo na novu temu – šta se dešava sa Millenial Territory Orchestra?

Ide jako dobro i prilično je poraslo. Upravo smo nastupali na Newport Jazz Festivalu, i svi su nam rekli da je to bio najbolji koncert na celoj manifestaciji. A ja sam im rekao – da, znam to. Mislim da je to najbolji bend koji imam. Meni je krivo što nisam u mogućnosti da ih češće dovedem u Evropu. Ali nastaviću da radim na tome. Veoma je teško to postići sa devet muzičara. Ali, kao što sam rekao u tekstu za poslednji album – „to je najkompletnija slika onog što radim“, jer me slika kao aranžera, improvizatora. A takođe radim i dosta instantnog aranžiranja. Taj orkestar postoji već 10 godina, pa ja sad mogu da uradim aranžman ni iz čega, ili da raspišem novi aranžman za tili čas.

Postoji veoma duga istorija mojih odnosa sa članovima tog benda. S Benom Perowskym, bubnjarem, sviram 28 godina. Peter Apfelbaum – 35 godina. Doug Wieselman, klarinetista, 22 godine smo na putu, a poznajemo se 25 godina. Dakle, veoma su jake veze unutar tog orkestra. Upravo smo održali koncert sa muzikom Sly and the Family Stone, sa Berniejem Worrellom iz Parliament/Funkadelic, Vernonom Reidom, i četiri pevača. Voleo bih takvu postavu da dovedem u Evropu, ali to je jako skupo. Ipak, nadam se da će jednog dana ljudi ipak početi da ulažu i u Stevena Bernsteina i da će taj projekat ipak dospeti do velikih festivala.

I kritičari visoko ocenjuju taj bend…

Da, ljudi počinju da shvataju o čemu se radi. U vezi tog benda sam veliki optimista.

Kakav je vaš stav u vezi saradnje sa istim ljudima tokom dugog vremenskog perioda?

Tako volim da radim, jer mogu da ih pogledam i da im dam neki signal, a oni znaju šta to tačno znači. Ne moram puno da objašnjavam. Svaki muzičar mi daje nešto drugo. Moji glavni bubnjari su Kenny Wollesen i Ben Perowsky, ali oni su sušta suprotnost.

Obojicu ih volim. Kenny može da mi da ono što Ben ne može, a Ben ono što Kenny ne može. Ali zato ih imam obojicu. A za Diaspora Soul imam Roberta Rodrigueza koji je veoma jedinstven, pa onda Scott (Amendola) i Josh (Jones)… Svaki izbor muzičara mi daje drugačiji skup boja koji mogu da iznesem, pa me to čini boljim kompozitorom. Ljudi me pitaju kako sam nešto napisao, a oni ne znaju da se polovina toga odnosi na to – za koga sam nešto pisao…

… što je ponovo Ellingtonova ideja…

…jer ako imam ovog momka, onda ću biti u mogućnosti da dobijem to i to. I zbog toga što mi veruju, i ja verujem njima. Meni su potrebni ljudi koji mi veruju. Neko me ponekad pita: „Zašto ne pokušaš sa ovim ili onim?“ Pa, zato što me ne poznaje. On ne shvata da neko mora da mi veruje. Jer možda ću ja nešto specifično tražiti, a onda oni zaista moraju da veruju… Jer ja govorim ljudima šta da rade, a mnogi ljudi to ne vole. A ja onda kažem: „Ne sviraj!“ A oni mi odgovore: „Ko si ti da mi kažeš da ne sviram?“ Onda im kažem: „Pa, muzika će bolje zvučati ako sada ne sviraš“.

Pre nekoliko godina radili ste na projektu vezanom za pesme Leonarda Cohena… Kakav je bio izazov baviti se tako minimalističkom, jednostavnom muzikom?

To je na neki način bilo veoma lako, jer svaka njegova pesma može biti bilo šta. Hal Willner me je pustio da radim šta god poželim, bio je Kenny na bubnjevima i Briggan (Krauss, iz Sexmob, op.a.) na saksu, i imao sam taj sjajan bend, pa… mnogo tih aranžmana je bilo napisano na sceni, tokom proba. Jer mnogo puta mi se dešavalo da zamislim nešto pa im kažem: „A vidite ovo, hajde da probamo, kako bi ova ideja zvučala? To je dobra ideja…“ Pa bi im rekao: „OK – ti radi to, a ti radi to“. Bum, bum, bum, bum. Instantni aranžman! OK, moram to i da zapišem da ne bih zaboravio. I bilo je baš tako.

Zanimljiva stvar je da se Leonardu Cohenu dopalo. Zapravo je pitao Hala: „Da li misliš da će Steven Bernstein pristati da radi sa mnom?“ Ali, u stvarnosti, on nema nameru da muzika zvuči tako kada je on radi, jer se u tome ne bi osećao udobno. Mislim da je zaista bio opčinjen činjenicom da muzika može da zvuči tako, i da nije pojmio da njegova muzika otvara toliko mnogo mogućnosti. Konačno, mislim da je to ispalo lepo. Napisao mi je veoma slatko malo pismo. Izgleda da je zaista uživao.

Kako ide sa Sex Mob?

Sjajno. Sex Mob je na novoj prekretnici, otprilike od pre dve godine. Mi smo sada već zajedno 15 godina, i naša poslednja turneja je bila – Vau! Zato smo promenili ime iz Sex Mob u Sexmob. Više nisu dve reči. Nije više Seks i banda. Samo je seksbanda. Došli smo do stadijuma kad ne moramo više ništa da dokazujemo. Nikad nećemo postati superslavni, znam to. Hoću da se sačuvam od komentara: „O veliki i slavni!“. Viđao sam ljude da govore –oni su sada slavniji, zarađuju više novca. A ja im kažem – znate momci – to se nikad neće desiti. Mi čak nemamo ni menadžment. To sam samo ja.

Možda bih i ja voleo, u jednom trenutku, da imam menadžment, ali značajna stvar u vezi činjenice da ga nemamo je da radim ono što želim. Nekad je malo teže, zato što je sve na meni, ali niko mi ne govori šta treba da radim, ni koliko treba da platim svoje muzičare. Ovo je ono što mi radimo, i to je divno. Mislim da smo zaista odrasli kao ljudi, u smislu da prihvatamo jedni druge. Moraš da prihvataš ljude, znaš? Sve njihove tokove i njihove snage. Ponekad angažuješ muzičara zato što je jak, a onda vidiš kako pluta. Ali, ako zaista želiš da imaš bend, moraš da prihvatiš i jedno i drugo.

Ali ja mislim da je to najvažnije za taj bend – da svako od njih može da ga vodi. Zato je bend tako sjajan.

Da, slažem se. Svako može da bude potpuno svoj. Ja čak više i ne dirigujem tim bendom. Samo pustim da se desi. Jer nema potrebe – taj bend je ono što jeste.

Šta je sledeće? Da li postoji nešto što planirate već dugo, a da još niste realizovali?

Postoji. Već pet godina radim sa Levonom Helmom, iz grupe The Band, sećaš li ga se? Zaista bih voleo da uradim nešto na istraživanju tradicionalne apalačijanske muzike. To je bluegrass, ali ne brzi bluegrass, već spori, kad muškarci pevaju zaista visoko… Trebalo je na tome da radim ovog leta, i onda se desio Sly & Family Stone projekat. Slušao sam tu muziku, ali nisam sasvim siguran o čemu se radi. Nije sasvim jasno u mojoj glavi. Uhvatio sam sebe kako postavljam pitanja – šta ako uradim ovo ili ono? To je nešto što bih želeo da uradim, i desiće se. Treba mi vremena, oko mesec dana. Treba mi da neko kaže – evo ti nešto novca, hoću da uradiš to, možeš da provedeš mesec dana razmišljajući o tome.

A drugo što bih jako voleo je – da radim na muzici Charlieja Parkera i Tadda Demerona. Voleo bih da na tome provedem neko vreme, jer sam već radio na koncertu posvećenom Budu Powellu. I to je bio dobar početak. Bilo je zaista interesantno. Angažovali su mene, Grega Osbyja, Urija Cainea… ne mogu da se setim ni basiste ni bubnjara… Nisam ja sastavljao bend, već neko drugi. I tu sam se sjajno osećao. Takođe sam radio i na muzici Dizzyja Gillespieja, sa gomilom trubača. Oduvek sa, slušao tu muziku, ali nikad je nisam svirao jer sam uvek pomišljao – ima mnogo onih koji je sviraju bolje od mene. Ali, mislim da, ako uđem u to, da ću svakako naći način da uradim nešto.

Lovano je uradio istu stvar sa Taddom Demeronom.

Da, ali on nije pisao aranžmane. Neko drugi ih je napisao.

Da li ti je to još interesantnije što već postoji jedan takav projekat?

Ne. Ja čak i nisam čuo njegovu studijsku verziju, samo sam ih slušao uživo. Pa, mislim da me čeka zanimljiv posao…

Steven Bernstein: Truba dijaspore (1)