Stjepko Gut: Odiseja u Srbiji 2011

Mesto: Sava centar, Beograd / Datum: 04.06.2011. / Organizator: Jugokoncert / Foto: Ivana Čutura

Pre nego što krenem sa hvalospevima, moram priznati da me je, pre nastupa, megalomanski koncept svite Stjepka Guta više odbijao nego privlačio. Dakako, radi se o priznatoj veličini srpskog džeza i odličnom trubaču, koji je već imao iskustva u koketiranju s narodnim melosom; no sam pogled na binu velike dvorane Sava centra ukazivao je na moguće koncepcijske probleme – Hor Obilić AKUD Branko Krsmanović, Simfonijski orkestar RTS, plus četvorica džezera i dirigent u centru kompozicije. Impozantan prizor na koji je teško ostati ravnodušan (oko 100 ljudi na pozornici!), ali i koji je teško uklopiti u viziju koherentnog muzičkog izraza.

Uvodna tema Divan je kićeni Srem i dalje ostavlja povoda za skepticizam – red hora, pa red bapa, predvidivo i na ravne časti. Stani vodo, stani goro, stani trepetljiko donosi zaokret i konstantu koja će se zadržati do kraja koncerta; umesto matematičkog ređanja različitih stilskih celina, muzika dobija organski karakter, a Gut priliku da zabriljira kao solista. U sporom tempu otvorenim tonom para vazduh i razrađuje milozvučne melodije; bez razmetanja i s dužnim poštovanjem prema svakoj odsviranoj noti.

Nastavak koncerta (Raslo mi je badem drvo; O Jelo, Jelo, Jeleno; Karanfil se na put sprema…) istura pompezne simfonijske partiture u prvi plan, koje donose sinematičan efekat; srpske melodije su umešno protkane kroz orkestracije. Kroz stavove svite provlače se sola ostalih članova internacionalnog kvinteta, koji čine Patrick O’ Leary na kontrabasu (zajedno sa Stjepkom je bio zadužen za aranžmane, a kompletno za orkestraciju!), Denis Mackrel na bubnjevima (umetnički direktor Count Basie Orchestra) i pijanista Renato Chicco (profesor u Gracu).

Džezerski vrhunac koncerta predstavlja Džanum na sred selo, gde čujemo odličan klavirski solo u maniru McCoya Tynera, a energični aranžman donosi gustu orkestraciju podređenu kvartetu. Naredni segmenti svite protiču u znaku hora, ali i ukazuju na aranžersko umeće Guta i O’Learyja – Pošla Trojanka na vodu na pr. počinje vokalnom deonicom koja nosi pesmu, da bi u džezerskom zahuktavanju ona zadržala formu, ali polako prešla u drugi plan kao pratnja. Elegantno i diskretno.

Gut ne ide ni u drugu krajnost, pokušavajući da stopi u celovit izraz svaki deo mnogoljudnog ansambla na bini. Iskusni trubač se radije odlučuje za jedan dominantni segment, kome se ostali diskretno pridružuju – negde će u prvom planu biti džez postava, negde simfonijski orkestar, a negde hor. Tvrdokorni džezeri će možda negodovati zbog ovakvog odveć fer odnosa snaga, u kome su improvizovane deonice ostale u senci koncepta. Međutim, na širem planu, dobijamo delo koje nadilazi stroge žanrovske odrednice i obraća se raznolikoj publici. Po reakciji bi se reklo – sa velikim uspehom.

Ovacije u dobro popunjenoj velikoj dvorani Sava centra donele su dva bisa – u samom finišu, pri odlasku sa bine, Stjepko je iznenada zastao i odsvirao kratku solo partituru, pre nego što je konačno „spustio zavesu“ na veoma uspešan koncert.

U moru svakojakog etno-džeza sumnjivog kvaliteta, Gut i O’Leary su ozbiljnošću i odmerenošću u kombinovanju žanrova uspeli da se uzdignu visoko iznad proseka. Silom (ekonomskih) prilika, ovako glomazna produkcija teško da će doživeti brojne reprize, ma koliko bila uspešna i umetnički relevantna. Stoga je subotnje veče u Sava Centru bila privilegija za sve prisutne i autentični praznik džeza – ali i same muzike, kao otvorene i višeslojne umetničke forme.