Stogodišnjica rođenja Billie Holiday: Jose i Cassandra

Billie Holiday predstavlja svojevrsni sinonim za džez vokal. Stotu godišnjicu rođenja ove umetnice, akteri američke džez scene propratili su s velikom pažnjom. Muzičke kuće Blue Note i Sony objavljuju dva tribute izdanja, sa vokalima Josea Jamesa (kome je Billie Holiday uzor i koji već dugo pravi koncerte sa muzikom Lady Day) i Cassandre Wilson (koja često citira Billie kao svoj glavni izvor inspiracije). Ova izdanja prate Sonyjeva kompilacija “The Centennial Collection”  i nova biografija Johna Szweda “Billie Holiday: The Musician and the Myth”.  

Jose James – Yesterday I Had The Blues (Blue Note)

Posle veoma uspelog neo soul izdanja iz 2013. “No beginning no end” i interesantnog eksperimentalnog i vrlo ličnog albuma “While you were sleeping” iz 2014, Jose James dobija priliku da se vrati svojim džez uzorima i korenima. Direktor Blue Notea, Don Was, potpisuje se kao producent za album posvećen Billie Holiday. Wasova uloga u kreiranju ovog ostvarenja izgleda da je i ključna. On dovodi all-star trio: Johna Patituccija na kontrabasu, Jasona Morana na klaviru i bubnjara Erica Harlanda, sa očigledno velikim aspiracijama. U tom smislu, ovaj CD bi bilo bolje posmatrati kao isplanirani projekat Blue Notea nego kao neki Joseov kreativni poriv koji ga vraća u studio.

Glavni koncept ovog tribute je organska i veoma spontana svirka, iz koje dobijamo nešto što zvuči kreativno i sveže. Jose svojim glasom treba da specifično oboji i poetizira vanrednu svirku trija, čime se slušaocima predstavlja jedinstven i interesantan spoj vokala i “pratećeg benda”.

Najbolji momenti albuma jesu upravo one numere u kojima je ovaj koncept ostvaren na pravi način, a takve su one koje po pravilu nose spor triolski sving. “Lover man”, kao sedma pesma na albumu nosi sve atribute “openera”. Patitucci uvodi stvar glisandom i sporim bluz rifom. Jose je opušten i tek tu dozvoljava sebi da se malo i razgoropadi i ispeva neke više i manje legatom kontrolisane deonice. Takođe, u kodi Jose peva interesantnu melodizaciju. Moran vrlo suptilno ali izražajno prati celu stvar. Harlandovo sviranje bubnjeva, kao i na celom albumu, donosi možda i najviše svežine. Diriguje dinamikom i zaista misli sve što svira, i sigurno je kao takav i najispirativniji začin u kvartetu.

“What a little moonlight can do” je jedina brza stvar – fast swing koja se izdvaja od ostalih numera uglavnom u poprilično sporim tempima, do 65 otkucaja u minuti. Patitucci predvodi brzu swing oklopnjaču koja razgrće sve pred sobom, uz mekano hitrog Garlanda i ležerne strelice fragmentarnih klavirskih pasaža Morana. Čujemo i uzvike koje muzičari u zanosu ispuštaju. Jose je standardan, možda samo nedostaje malo više odsečnosti i razbijanja njegovih trademark baršunastih legata. Kraj je fino formiran na pedalu Patituccija, i iskričavim visokim tonovima klavira koje preseca samo ride činela.

“Body and soul” je prilično uspela balada, a “God Bless the child” je još jedna triolska bluz stvar u kojoj možda i nepravedno malo čujemo Morana na rhodesu. Joseov vokal uz soul zvuke rhodesa kao da odzvanja na onaj pravi način, na koji smo i navikli kad je on u pitanju.

Album zatvara jedini do kraja originalni Joseov pristup kultnoj numeri “Strange Fruit”, u kojoj je ostavio all-star trio da odmori. Vokalna loop deonica u nekoliko slojeva stvara pravi misisipijevski gospel patos uz koji Jose na jedinstven način ispevava ovaj Billie Holiday klasik.

Album “Yesterday I Had the Blues” je koncipiran poput džez sešna u klubu, bez većih producentskih kreacija.  Sa izuzetnim instrumentalistima, Jose u ovakvoj tipičnoj džez postavci (sem nekoliko izuzetaka ) ipak ne uspeva do kraja da izdominira svojim vokalom.

Spisak numera: Good Morning Heartache; Body and Soul; Fine and Mellow; I Thought About You; What a Little Moonlight Can Do; Tenderly; Lover Man; God Bless the Child; Strange Fruit.

Muzičari: José James – vokal; Jason Moran – klavir; John Patitucci – bas; Eric Harland – bubnjevi.

.

.

Cassandra Wilson – Coming forth by Day (Legacy/Sony)

Posle za nekoga neočekivane saradnje Cassandre sa Harriet Tubman triom na projektu “Black Sun”, koji je postavio jedan od najvećih džez vokala u nešto avangardniji kontekst od uobičajenog, za stogodišnjicu rođenja Billie Holiday Wilsonova se odlučuje za veliki projekat i produkciju. „Hteli smo da napravimo nešto drugačije od onoga što nameće kao tipičan džez pristup. Žanrovsko razmišljanje smo u startu odbacili, kao i standardan prilaz produciranju džez albuma“.

Producent Nicka Cavea, Nick Launay, dobio je zadatak da uz pomoć Caveove ritam sekcije (bubnjar Thomas Wydler i basista Martyn Casey) pokaže jedan drugačiji pristup pesmarici Billie Holiday. Bendu su pristupili i Cassandrini puleni, gitarista Kevin Breit i pijanista Jon Cowherd.

Već prva numera „Don’t explain“ uspostavlja specifičan zvuk sa zavijajućom slajd gitarom, koja kao da odjekuje močvarnom amerikanom. Jastučasti tomovi Wydlera takođe uspostavljaju meditativnu i pomalo jezivu atmosferu, u kojoj osećamo miris magle koja se spustila pri vudu ritualu, dok saksofonista Robby Marshall priziva duh Lestera Younga svojim ukusnim, “pijanim” melodičnim sviranjem.

Pozadinsko zvučno platno gotovo celog albuma oslikano je vrlo karakterističnim gitarskim zvukom, sa lupovima puštenim unazad, jakim ehom i praskavim surf džez razlaganjima.

„You go to my head“ se izdvaja kao veoma vedra lepršava durska pop-džez stvar koju sve vreme nose rajd činela i gudači prizivajući prijatne emocije, kao fini kontrapunkt Cassandrinom “gloomy” vokalu. „All of me“ je doneta kao iznenađujuće uspela francuska šansona u stilu čuvene francuske Joe Dassinove “Indian Summer“, sve sa već spomenutim gitarskim unatraškim lupovima. Harmonika je, naravno, ukrasila i dodatno ulepšala ovu sjajnu obradu.

„Good morning heartache“ donosi morfinsko-pagansku atmosferu i koncept jezivosti do usijanja, kao i veoma originalne klavirske deonice u poslednjem delu pesme. „Strange Fruit“ je atmosferom prilično približna verzija onoj koju je Cassandra sa Black Sun projektom otpevala na Beogradskom Jazz Festivalu 2013. Ovde su gudači, koje je uglavnom na sjajan način aranžirao Van Dyke Parks, pomalo i nepotreban dodatak, jer prave James Bondovsku atmosferu koja se ne uklapa do kraja u karakter numere. Kao da je težina očekivanja i nategnuti Pink Floydovski kraj pokazao da je preveliko očekivanje osakatilo pesmu na konto njenog uobičajenog karaktera. „Last song (for Lester)“ je fin dodatak kao autorska kompozicija Cassandre Wilson, u kojoj u ulozi Billie Holiday peva svom Lesteru poslednju pesmu.

Na albumu se čuje prizvuk već spomenutog Morphinea, Leonarda Cohena, naravno Nicka Cavea, čak i U2 senzibiliteta u „What a little moonlight can do“.

Casandrin album je prilično temeljno producentski osmišljen i samostalno stoji kao izrazito ozbiljan i uspeo album. Možda bi ovom izdanju dobro došlo skraćivanje u broju numera, ali i bez toga poštovaoci Cassandre Wilson i Billie Holiday dobili su nešto što će moći dugo da slušaju, otkrivajući nove kvalitete ovog tributea dostojnog svakog poštovanja.

Spisak numera: Don’t Explain; Billie s Blues; Crazy He Calls Me; You Go To My Head; All Of Me; The Way You Look Tonight; Good Morning Heartache; What A Little Moonlight Can Do; These Foolish Things; Strange Fruit; I’ll Be Seeing You; Last Song (For Lester).

Muzičari: Cassandra Wilson – vokal, gitara (10); Thomas Wydler – bubnjevi, udaraljke; Martyn Casey -bas Jon Cowherd -klavir, rhodes; Kevin Breit – gitara; bendžo (7); Robby Marshall – saksofoni, bas klarinet, melodika; Ming Vauz – gitarski efekti; T Bone Burnett – bariton gitara (2, 7); Nick Zinner – gitara(4), lupovi (6, 8); Paul Cantelon – harmonika (5); Eric Gofain – violina (11); The section Quartet, VDP Orchestra: gudači.

 .