Stone Upon Stone: Avangarda u gradu Nišvilla

Mesto: Sala Simfonijskog orkestra, Niš / Datum: 19.04.2015. / Foto: Ana Bačanin, Helly Cherry Web Magazine

O džezu i srodnoj muzici u Nišu najviše se priča kroz prizmu Nišvilla i pratećih kontroverzi, bilo da se radi o komercijalno-svaštarski orijentisanom programu, ili medijskom obračunu festivalskog direktora Ivana Blagojevića sa aktuelnim ministrom kulture Ivanom Tasovcem. Ta buka i pompa, koja bi (valjda) trebalo da doprinese pozicioniranju Niša i njegove muzičke scene na tzv. kulturnoj mapi Srbije, ponekad je poput gustog dima od kojeg se ta tiha, umetnički nastrojena scena i ne vidi. Dobro, da ne preterujemo – Eyot je uspeo da se sasvim lepo afirmiše i na domaćoj i na globalnoj koncertnoj sceni, te su Dejan Ilijić i ekipa sasvim zasluženo stekli reputaciju i status kakav zaslužuju.

Upravo je bendlider grupe, zajedno sa Daliborem Popovićem-Popom, niškim pesnikom, novinarem i aktivnim saradnikom Eyota, pokrenuo novi gradski festival „Stone upon Stone“, nazvan po sličnoimenoj numeri sa njihovog debi albuma „Horizon“. Deklarisali su programsku orijentaciju koja podrazumeva „nekomercijalne tokove umetnosti“, to jest instrumentalnu muziku koja izleće izvan predvidivih mejnstrim tokova, a sadrži različite varijacije ambijent-džeza, fjužna, post roka, avangarde, i  tako dalje u tom ruhu.

U organizacionom smislu, a blagodareći budžetu kompletno formiranom na ličnim sredstvima i projektovanom prihodu od karata, vodeći tandem se rukovodio „štap-kanap“ principima. Ako govorimo o umetničkoj vrednosti programa, mestu održavanja koncerata i kvalitetu zvuka, možemo slobodno reći da se manjak novca i nije preterano osetio. Većina bendova je imala zakazane i druge koncerte po Srbiji ili Bugarskoj, a gde je turneja, i troškovi su manji. Sala Simfonijskog orkestra, sa dvesta sedećih mesta, veoma je lepa i dobro očuvana, a ozvučenje je – barem poslednje večeri kojoj je vaš tekstoklepac prisustvovao –bilo odlično. Pride je festival trajao i cela četiri dana.

S aspekta posete, i nije sve bilo toliko sjajno. Poseta je uglavnom bila oko 60-70 ljudi po večeri, sem kada je svirao Eyot, a ni tad dvorana nije bila puna. Dakako, uvek se možemo okrenuti jadikovki kako je ovo „grad Nišvilla“ pa nije ni za očekivati da nekomercijalni (za Nišville standarde!) sadržaji privuku previše ljudi. Da okrivimo publiku kako „nije prepoznala“ kvalitet ili „ne razume“ koliko ovaj festival vredi. Ili da se prosto pomirimo kako je ovo taman toliko ljudi koliko je izvedena muzika atraktivna. Ali opet, već sama činjenica da ni Eyot nije napunio dvoranu – a znamo da je privlačio i znatno više ljudi na solističkim koncertima u Nišu – govori nam da zec leži, makar delimično, i u marketinško-propagandnom grmu. A ovde bi Stone upon Stone ekipa i mogla da nauči nešto od preiskusnog Ivana „Nišville“ Blagojevića. Ako (hvala bogu!) ne po sadržaju i opštem diskursu polemičkih saopštenja, onda sasvim sigurno po njihovoj redovnosti i hajpu koji diže preko cele godine.

Poslednjeg festivalskog dana poseta je bila (još jednom) skromna, te je početak prvog koncerta, norveškog trija One Trick Pony, protekao uz prisustvo 50-ak ljudi. Taj broj je kasnije narastao na 60-70, ali ne i više od toga. Voditelji programa su sami organizatori, Popović i Ilijić. Smenjuju se u najavama i odjavama koncerta, u relativno neformalnom tonu i bez previše drvljenja. Što i nije loše, uzevši u obzir koliko često slušamo preterano pompezne i usiljene najave po džez festivalima, koje pucaju od „najboljosti“ gostiju, pa makar im ključna referenca bila uzgredna sešn svirka s nekim od džez velikana.

Bilo kako bilo, One Trick Pony su bili možda i najklasičniji džez sastav na celom festivalu, svirajući upravo standarde i originale sa šmekom standarda. Naravno, nije za očekivati da svi norveški bendovi, pa ni oni u formaciji klavirskog trija, po pravilu sviraju ECM-ovski elegičnu muziku ili molvaerovski ambijentalni fjužn, pa ne bi bilo fer ni stavljati ovakvu „zamerku“ pred bend. Njihov autorski materijal nije ni baperski u klasičnom smislu, te barem ritmički teži modernom izrazu, ali ne pravi ni naročito autentičan kompozitorsko-aranžerski iskorak. Tako, negde na srednjem putu između zanatske kompetencije i autorske nadahnutosti, između klupskog šmeka i koncertne muzike, za One Trick Pony bismo mogli reći jedno pomirljivo – solidno.

Dočim su britanci Eyebrow priredili svakako upečatljiviji autorski ugođaj. Nije nimalo čudno da su baš oni zasvirali na prvom festivalskom izdanju, jer je jedan od dvojice članova trubač Pete Judge iz grupe Get the Blessing. Podsetimo, gostovanje ovog benda na Nišvillu pre nekoliko godina je iniciralo saradnju između basiste/producenta Jima Barra i Eyota, koja je rezultirala snimanjem njihovog albuma „Similarity“ upravo u Barrovom studiju. Prijateljska saradnja traje već godinama, i Get the Blessing i Eyebrow se uklapaju u projektovanu koncepciju Stone upon Stone festivala, sve je „pod konac“.

Sam Judge je trubač sa jasno uočljivim Molvaerovim uticajima u elektronskom procesuiranju zvukova trube, no ne bilo fer i ceo bend trpati u ovu fioku. Bubnjar Paul Wigens nije „atmosferičar“ i često skreće u solističke pasaže – ne forsirajući agresivne virtouzne soloe, već diskretnim doziranjem pojedinačnih tonova duž bazičnog seta bubnjeva. U tom smislu Eyebrow je prilično demokratičan duo, te uprskos dominantnom ambijent šmeku ima dodirnih tačaka i sa bristolskom ne-džez scenom, ali i sa nešto avangardnijim evropskim duo projektima (pada mi na pamet sjajni poljski duo Mikrokolektyw).

Završeno je prvo festivalsko izdanje,  već se kuju planovi za sledeće, uz želju organizatora da ipak uleti i neki budžetski dinar u finansijsku konstrukciju.  Nema šta, festival je konceptualno pažljivo planiran, pristojno organizovan, a pisac ovih redova veruje da niška publika može bez problema da prihvati i ovakve sadržaje – jer ovo ipak nije „niški Ring Ring“, ako već nije blizu nišvilske komerc-orijentacije.  Da li će izgraditi palatu ili samo gurati kamen uz brdo ne bi se ponovo survao, nikako neće zavisi od slučaja i usuda, već od vrednog i mudrog rada u predstojećim godinama.