Summertime festival (1) : Dee Dee Bridgewater

Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 03.07.2010 / Foto: Ivana Čutura

Dee Dee Bridgewater željno je iščekivana među ovdašnjim ljubiteljima džeza još pre tri godine, kada je trebalo da na Beogradskom džez festivalu predstavi materijal s albuma Red Earth: A Malian Journey. Koncert nije održan zbog bolesti pevačice, a pre nepuna tri meseca otkazan je i njen zagrebački nastup – ovoga puta zbog vulkanske prašine s Islanda koja je paralisala međunarodni avionski saobraćaj.

Maler je konačno razbijen na otvaranju Summertime festivala, tradicionalno okrenutog zvezdama mejnstrim džeza, fanka, soula, i drugih „letnjih“ žanrovskih varijacija. Nakon 35 minuta čekanja i kratkog uvodnog govora Mary Warlick, ambasadorke SAD, koncert je mogao da počne.

Na aktuelnoj turneji šezdesetogodišnja američka pevačica izvodi materijal s albuma posvećenog Billie Holliday, o kome smo već naširoko pisali. Dee Dee je delikatnom materijalu pristupila bez previše rezerve i respekta. Prilagodila ga je sopstvenom senzibilitetu, pevajući raskošno, na momente veoma razdragano, i sa puno vokalnih ukrasa. U Beograd je stigla bez dvojice superstarova koji su dali značajan pečat studijskom izdanju – Jamesa Cartera i Christiana McBridea. Uz „starosedeoce“ Edsela Gomeza na klaviru i Lewisa Nasha na bubnjevima našli su se saksofonista/flautista Craig Handy i basista Kenny Davis, koji će se pokazati kao dostojne zamene znatno slavnijim kolegama.

Dee Dee Bridgewater se, u maniru velike pevačke zvezde, pojavljuje na bini nekoliko trenutaka nakon ostatka benda, pred oko 1000-1500 gledalaca u velikoj dvorani Sava Centra. U šarenoj je zeleno-belo-braon haljini i šljaštećim zelenim cipelama na visokim štiklama, obrijane glave i s prepoznatljivim širokim osmehom na licu, dok predstavlja bend uz uvodne taktove Lady Sings The Blues.

Po završetku ove pesme, uz standardne kurtoazne reči hvale publici sledi i sasvim neočekivana lična ispovest. Naime, kako nam je Dee Dee objasnila, dok smo čekali da koncert počne ona je bila na telefonskoj vezi sa svojim 18-ogodišnjim sinom Gabrielom, odgovarajući ga od samoubistva. Usledio je i višeminutni govor o tome kako i zašto treba da cenimo vlastiti život, kao i predlog da se molimo za njenog sina, čime ovaj nastup dobija neobično intimnu notu već na samom startu.

Ipak, već uz Lover Man stiže Dee Dee na kakvu smo inače navikli – puna sebe, teatralna i razmahana po čitavoj bini. U bržim temama će se prepustiti brojnim sket improvizacijama, sve do komičarskih podražavanja sviranja trombona ili saksofona. Muzičari su uglavnom u funkciji benda, ali i spremni da povremeno iskoče u prvi plan virtuoznim ili šaljivim partiturama.

Za slavnu vokalistkinju i pauze između pesama su deo performansa, kada nas obasipa pričama o odrastanju, sazrevanju i ljubavi, tehno muzici koju je čula iz hotelske sobe prethodne večeri. Bilo je i slepstik skečeva s dozom erotskog naboja u interakciji sa Davisom i Handyjem, da bi u jednom trenutku čak i (spontano?) zapevala James Brownovu I Feel Good, dobivši ubrzo i muzičku pratnju čitavog benda.

Jedan od najzabavnijih momenata na koncertu bilo je izvođenje Mother’s Son in Law, u kojoj Dee Dee i Kenny Davis dobrih pet minuta sviraju i pevaju u duetu, jedno uz drugo na bini, uz pregršt sola na kontrabasu, dijaloga, pucketanja prstima, i drugih elemenata autentičnog muzičkog teatra u kome je slavna pevačica nenadmašna.

Vrhunci nastupa su i nežne balade u kojima Dee Dee uspostavlja primeren balans između vlastitog izrazito ekspresivnog stila i diskretnosti Billie Holliday. Don’t Explain je otpevana veoma emotivno, i taman kada biste pomislili da će se vokalne deonice „raspuknuti“ do vriska i plača, pevačka diva bi odaljila mikrofon i spustila glas uspešno održavajući tenziju. U sličnom duhu izvedena je i You’ve Changed, a šlag na torti usledio je sa Strange Fruit – ovde se iz odmereno otpevane melodije na samom kraju izrodio bolan vrisak, pojačavajući ionako snažan utisak koji ostavlja potresan tekst pesme o linču crnaca u predratnoj Americi.

Na bisu se Dee Dee Bridgewater spustila u parter skoro do prvih redova (koliko to tehničke mogućnosti u Sava centru dozvoljavaju), gde je bosonoga i u sedećem položaju otpevala All of Me, pre nego što se nakon puna dva sata oprostila od beogradske publike.

Kada se neki muzičar dohvati reinterpretacije dela prve lige džez velikana, u koje  nesumnjivo spada i Billie Holliday, to je obično mač sa dve oštrice. Uzmemo li u obzir koliko je Dee Dee Bridgewater različitog senzibiliteta od legendarne Lady Day, nećemo biti daleko od pomisli kako su ovakve obrade – blasfemija. No, pre nego što požurimo s ovakvim zaključcima, valja primetiti da je Dee Dee ako ne jedina, onda makar jedna od retkih džez pevačica koja s punim pravom može da priušti sebi ovakvu ekstravaganciju, jer je toliko upečatljiva vokalistkinja da može zazvučati sveže i autentično čak i sa ovako istorijski bremenitim materijalom na leđima.

Njen je performans i svojevrsno zaokruživanje slike o ženskoj personi u džezu i vodič kroz istoriju žanra – vidimo je kao ranjivu majku, nepokolebljivu šeficu, koketu koja „flertuje“ s mladim i zgodnim muzičarima na bini, damu s tradicionalnim manirima, i ženu s širokim opsegom osećanja koje će bez zadrške ponuditi publici tokom svog teatralnog nastupa. Mejnstrim džez je možda iscrpeo većinu svojih kreativnih potencijala, ali nastupi harizmatičnih scenskih persona poput Dee Dee Bridgewater itekako mu daju na svežini i kredibilitetu.