Summertime festival (3) : Fred Wesley & The New JB’s, Tower of Power, The Temptations Review

Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 05.06.2010. / Foto: Ivana Čutura

Treće veče ovogodišnjeg Summertime festivala zamišljeno je prilično ambiciozno. Najava čak tri nastupa izuzetno zvučnih imena iz sveta fanka i soula u jednoj večeri zazvučala mi je u prvom momentu pomalo pompezno i megalomanski, a pomisao na najavljenih pet sati trajanja hepeninga nije mi se dojmila kao promišljen potez, bez obzira na vrhunske izvođače.

Na vratima nas zatiču tapkaroši koji karte nude ispod cene. Ne miriše na dobro. Međutim, tik pred početak svirke sala je sasvim dobro popunjena, a neki posetioci i bez obzira na 20-minutno zakašnjenje prvog koncerta odlučuju da se probiju u mraku do svog mesta, dižući pola reda iz svojih sedišta čuvenom rečenicom: „Izvinite, da li mogu da prođem?“

Fred Wesley, kao figura koja originalno dolazi iz sveta džeza, ali je svoje zvezdane trenutke dostigla kao jedna od centralnih figura James Brownovih postavki 60-ih godina, jedini je sinoć mogao da se poveže s muzičkim pravcem po kome naš portal nosi ime. The New JB’s, Wesleyjev bend izložen stalnim personalnim promenama, sinoć je predstavio sedmoricu izuzetno fleksibilnih muzičara sa čvrstom džez pozadinom.

Uvodni klasik Herbieja Hancocka Chameleon u startu pruža mogućnost svakom pojedincu da se predstavi. Tu priliku naročito dobro koristi saksofonista Chris Andrews koji, za razliku od Wesleyjevog saborca Maceo Parkera sa kojim je ovaj redefinisao fank kao pravac, ne žrtvuje kompleksne baperske linije na račun održavanja neprekidnosti gruva, već odlično nalazi balans između dva pristupa.

Publika je očigledno došla sa namerom da se dobro provede, ali uglavnom u sedećem položaju uživa u nadahnutoj svirci sa bine, tek stidljivo se njišući u udobnim stolicama za ovakve zgode potpuno neadekvatnog Sava Centra. Nakon nekoliko svirački orijentisanih kompozicija, zaključno sa nešto tišom, dopadljivom In Love In L.A, bend se okreće šou nastupu i publici očigledno dražem vokalnom materijalu.

Pass The Peas i Breakin’ Bread postižu svoj cilj dižući jedan deo publike na noge, tako da se bend zasluženo izborio i za bis. S obzirom na kašnjenje koncerta, lako je bilo uočiti i pomalo zabrinute poglede pojedinaca upućenih ka svojim časovnicima. Skoro je pola jedanaest, a nije završen ni prvi nastup. Sutra se rani na posao, a mora se ispratiti ceo program.

Nakon 20-ak minuta preuređenja bine, na scenu izlaze dinosaurusi soula Tower Of Power, koji prvim taktom daju do znanja da su iza njih dobre 42 godine uspešnog rada. Od starta koncerta, koji je počeo sa We Came To Play i Soul With a Capital ‘S’, do završetka bisa sa You Ought to Be Havin’ Fun publika je najvećim delom na nogama, a da se primetiti i prisustvo pravih fanova (jedan od njih je pružio ploču za potpis Emiliu Castillu, za vreme njegove pevačke ekskurzije na Diggin On James Brown).

Da je duvačka sekcija ovog benda jedna od najboljih u poslu nije nikakva novost, ali se njihova oštrica u pravom svetlu da osetiti tek uživo (gde utisak sinoć nije pokvarilo ni odsustvo bariton saksofoniste Stephena Kupke). Ritam sekcija Garibaldi/Prestia je, sa svojim pristupom gruvu, jedna od unikatnijih u branši. Novajlija na gitari Jerry Cortez i posebno pevač izuzetnih mogućnosti Larry Braggs ne štede ni trunku sebe, svesno se utapajući u zaista moćan izraz benda.

Vrhunski zvuk i usviranost, kao i odlična atmosfera u publici, ipak ne mogu sakriti činjenicu da je Tower Of Power bend koji pati od manjka dobrih kompozicija što ponekad, očajnički tragajući za hitom, pokušavaju da nadoknade blagom ušećerenošću i insistiranjem na ispoliranom pop zvuku. No utisak nakon sinoćnjeg koncerta je izuzetno pozitivan, publika je dobila sigurno i više od onoga što je očekivala.

Odličan utisak koji su na ljubitelje fanka i soula ostavila prva dva benda, u samo par minuta bespovratno je pokvarila skupina koja velikim slovima u svojim najavama navodi ime The Temptations, bez obzira što sa ovim gigantom Motown zvuka deli samo jednu osobu, koja je u bendu uspela da sastavi jedva četiri godine – pevača Damona Harrisa. Osnovani 1960. godine, The Temptations su postavili mnoge standarde, kako u harmonizovanju vokala, tako i u uvek pažljivo osmišljenoj koreografiji na živim nastupima.

Ono što smo sinoć čuli i videli od skupine The Temptations Review, srozava ovo veliko ime na jako niske grane. Tanak zvuk nesigurnog benda i apsolutna neuverljivost svih pet vokala na bini, bili su uočljivi već od prve kompozicije Get Ready. Vrhunac cele farse je bilo statiranje duvačkog trojca iz Big benda RTS-a, dok su linije duvača “kompenzovane” svadbarskom bojom klavijatura. Ime jednog benda ovakvog renomea nije zaslužilo da na ovaj način bude ukaljano.