Summertime festival (4) : Jeff Beck

Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 07.07.2010. / Foto: Tim Dickeson

Prilično velika gužva u holu Sava Centra najavila je najposećenije veče ovogodišnjeg Summertime festivala, što ne bi trebalo da bude začuđujuće s obzirom da je u pitanju prvo gostovanje u Srbiji muzičara oko koga se ispredaju legende.

Netačno bi bilo reći da je Jeff Beck potcenjen gitarista. Broj muzičara koji ga navodi kao uzora je ogroman, broj sledbenika respektabilan, reči kritike uvek blagonaklone. Činjenica je, međutim, da je njegov status ipak ostao „samo“ u granicama kultnog, bez obzira što je među onima koji su posredno i neposredno žanrovski definisali ne samo jedan muzički pravac.

Sinoć je Sava Centar ugostio i njegov novi bend, koji čine harizmatična basistkinja Rhonda Smith (ima izuzetno nezahvalnu dužnost da zameni svoju prethodnicu i miljenicu publike Tal Wilkenfeld), bubnjar Narada Michael Walden, koga su neupućeniji zatekli na mestu na kome su očekivali Vinnija Colautu, dok je za klavijaturama još uvek nezamenljivi Jason Rebello.

Već par minuta posle devet, publiku nenaviknutu na tačnost zapljuskuju prvi taktovi Cobhamovog Stratusa. Euforična reakcija u skoro punoj dvorani zadržala se do kraja nastupa. Sledi Beckov klasik, Led Boots. Svima koji prate njegove bendove i proteklih 15-ak godina jasno je da aktuelna postava još traži svoj zvuk, ali je na pravom putu da zazvuči autentično poput njenih prethodnica.

I pored zvučnijih (čak i svirački kompetentnijih) imena Jeff Beck je uvek bio prva zvezda na pozornici. U njegovim rukama gitara vrišti, plače i mjauče, a muzičari koji su pokušavali da ga oponašaju žale se da Beck svira tonove koje oni ne mogu ni da pronađu na svom instrumentu. Najubedljivije zvuče tiha izvođenja kompozicija kao što su Corpus Christi Carol, prelepa verzija standarda Woman Of Ireland ili Somewhere Over The Rainbow, gde do punog izražaja dolazi sva suptilnost i maštovitost Beckovog univerzalnog izraza, i posebno savršena kontrola nad instrumentom, koja podrazumeva i vickasto i zapanjujuće sigurno poigravanje fidbekom.

Tokom prvog dela koncerta bend je u čvršćim stvarima izuzetno glasan, i dok zvuk još nije u potpunosti iskristalisan, to je dovodilo do međusobnog gušenja muzičara. Nešto je bolja situacija nakon sjajne izvedbe Rollin’ And Tumblin’, gde je Rhonda Smith svojim „Lara Croft“ seksepilom i snažnim glasom itekako nadoknadila odsustvo Imogen Heap, koja se istakla u studijskoj verziji ove obrade. Zvuk Rhondinog basa, međutim, do kraja koncerta nije isplivao na površinu, tako da su svi suptilniji detalji njene inače jako dobre svirke (uključujući i duhovita poigravanja sa fuzz pedalom) ostala za mnoge neprimećena.

Prisustvo novajlija Smithove i Waldena naročito dolazi do izražaja u furioznom izvođenju Sly & The Family Stone klasika I Want To Take You Higher, gde se pevački ubacuje i raspoloženi Rebello sa vokoderom. Na početak devedesetih i sjajan album Who Else vraćamo se sa tri kompozicije: Blast From The East, veličanstvenom Angels (gde Beckova svirka slajdom ostavlja gledaoce s poluotvorenim ustima), i kvazi-bluz uratkom Brush With The Blues.

Koncert se privodi kraju obradom A Day In The Life, a impresionirana publika frenetično poziva bend natrag na podijum. Pri tako zaglušujućoj buci, da je pozvan, na binu bi iskočio i sam Jimi Hendrix. Međutim, zvezda ove večeri je još uvek živ i zdrav, izuzetno poletni i vitalni 65-godišnjak Jeff Beck, koji je na bisu publiku počastio sa još dve numere. Prvo je usledila simpatična i razigrana posveta Les Paulu pesmom How High The Moon (u kojoj Beck svira upravo na Les Paul gitari), sa matricom vokala Imelde May. Jako šarmantno, kao i završna grandiozna verzija Nessun Dorma sa poslednjeg studijskog izdanja. Poziv na još jedan bis nažalost nije dao rezultata, što verujem, nakon ovakvog koncerta, nikome nije pokvarilo raspoloženje.