Summertime Weekend 2011: Gozba u doba recesije

Mesto: Sava centar, Beograd / Datum: 01&02. 07. 2011. / Foto: el gvojos

Bilo je nečeg pomalo tužnog u upravo završenom izdanju Summertime Festivala, ove godine skromno krštenom kao – Weekend. Naime, ova manifestacija se prvi put održala pre punih 20 godina i trebalo je da proslavi značajan jubilej. Za to vreme su Sava Centrom prodefilovali mnogi velikani džeza, bluza, i srodnih žanrova – George Benson, Dee Dee Bridgewater, Isaak Hayes, Jeff Beck, Herbie Hancock, Branford Marsalis, Nigel Kennedy, i mnogi, mnogi drugi. Da li zbog krize ili nečeg drugog, ovogodišnji festival po nekoliko parametara nije bio na nivou značajne godišnjice.

Kao što već vidimo iz samog imena, dobili smo svega dva koncertna dana. Za razliku od prethodnih godina, promo kampanja je usledila u samom foto-finišu i bila je neobično skromna; sve to je rezultovalo i slabom posetom za manifestaciju ovog renomea. Čak je izostala i uobičajena slika foto-reportera koji se u velikom broju tiskaju ispred bine; bilo ih je tek nekolicina svake večeri (naša Ivana Čutura će nas uskoro obradovati foto-reportažama s nekolicine evropskih festivala!).

Na samom festivalu jedva da je bilo pomena jubileja – nije bilo nikakve uvodne reči ni slavljeničke atmosfere, a tek u jednom delu hola je na jednostavnom belom paravanu postavljena izložba fotografija sa prethodnih izdanja. U duhu cepanja dlake, pomenimo i da je iznad fotografija slavnog Branforda stajalo prezime Marcalis (istina, bio je to manji gaf nego pre tri godine, kada je, u promo materijalu povodom njegovom koncerta, pisalo da je tokom bogate karijere predvodio svoj bend The Jazz Messengers!).

Smooth & Raw

Otvaranje u ne baš popunjenoj dvorani Sava Centra (700-800 ljudi) je pripalo domaćoj džez i soul pevačici Ireni Blagojević. Na svom debitantskom izdanju Jutro bez ljubavi okupila je krem domaće džez scene (Ivan Aleksijević, Strahinja Banović, Maks Kočetov…) i predstavila se autorskim materijalom koji bi trebalo da donese svežinu i integritet na ustajalo i populistički orijentisano mejnstrim tržište. Njen izraz je bliži popu nego džezu, a žanrovska profilisanost i homogenost materijala odaju utisak zanatske kompetencije i poštenog pristupa stvaralaštvu.

Vokalne sposobnosti Irene Blagojević nisu sporne, a još manje ćemo sumnjati u kredibilitet vrhunskih džezera u pratećem bendu. Međutim, upitan je način na koji su ovi sastojci uklopljeni u celinu.

Za početak, Ireni Blagojević nedostaje bendliderska harizma. Prisetimo se samo prošlogodišnjeg nastupa Dee Dee Bridgewater na istom mestu: američka pevačica u svakom trenutku zna šta hoće od benda i daje sugestije, “flertuje” sa muzičarima i publikom, priča anegdote između pesama, te tokom samih interpretacija poseduje izvanredan osećaj za dramaturgiju i performans. Naravno, surovo je poređenje sa možda i najvećom vokalnom džez divom današnjice, ali nepogrešivo ukazuje na sve što Ireni fali.

U jednoj od pesama, kao paradigmatičan prizor, vidimo kako Aleksijević visoko podiže ruku i daje instrukcije muzičarima. Beogradska pevačica u mnogočlanoj postavci deluje poput statiste koji je tu tek da otpeva svoje deonice; ne zavodi publiku niti deluje kao da komunicira sa ostatkom benda. Glasovne mogućnosti koristi prilično nemaštovito, prečesto poentirajući jednostavnim odlaskom u visoke registre i prodornim pevanjem po uzoru na Aleksandru Kovač. U baladerskim momentima čujemo prijatan baršunasti vokal, no u oba slučaja upadljivo je odsustvo dinamike i značajnijih varijacija u izrazu.

Sam bend je nedovoljno eksploatisan, pa tek u par navrata čujemo malo ambicioznije deonice na klaviru i duvačkim instrumentima. Više je došla do izražaja zanatska kompetencija džezera (gde se naročito isticao Maks Kočetov, odsviravši par smooth sola bezmalo kao Kenny G), dok je njihov kreativni potencijal ostao u drugom/trećem planu. Rezultat je konfekcijska muzika koja će prijatno zvučati negde u pozadini, dok sedite u kafiću ili surfujete internetom. Nažalost, ništa više od toga.

Bluzerka Ana Popović je daleko od neveštih debitantskih koraka; o njenom usponu na inostranoj sceni već je mnogo toga rečeno, a u Srbiji poseduje vernu publiku i relativno često gostuje. Stoga su se stekli svi preduslovi za uspešan koncert, koji je doduše dosta kasnio zbog tonske probe (muzičari su tek par sati pre nastupa sleteli na beogradski aerodrom).

Energičan scenski nastup internacionalnog benda (Hammond orgulje, bas, bubnjevi) kao da je pomalo zatekao publiku u odveć uglađenom ambijentu Sava Centra, gde se najčešće sedi i kurtoazno tapše; no ipak je uspostavljena dobrodošla interakcija auditorijuma i muzičara. Naša bluz starleta pojavila se u kratkoj šljaštećoj haljini i visokim štiklama, da bi već kroz nekoliko trenutaka uzela gitaru u ruke i skrenula pažnju sa zanosne figure na samu muziku.

Njeno sviranje je besprekorno i nalik reviji stilova – slajd na samom otvaranju, pa delikatan spori bluz s referencama na Hendrixa, snažna svirka u brzom tempu… slično bi se moglo reći i za ostatak benda, koji je oličenje profesionalnosti, ali i smisla za dobru zabavu. Piscu ovih redova čitava svirka delovaće možda i suviše savršeno – u smislu da nije bilo previše sviračkih iznenađenja ili emocija koje nadilaze baratanje žanrovskim konvencijama. Opširne opservacije ostavićemo ozbiljnijim poznavaocima bluza nego što su to autori na ovom sajtu.

Na stazama tradicije

Garabet Garo Tavitjan je u ex-yu okvirima ličnost sa kultnim statusom, najpre zahvaljujući svom radu na prvim albumima Leb i Sol. Da iver ne pada daleko od klade, sinoć su nam pokazali njegovi naslednici Diran i Garo Jr. nastupom u trio postavci koja već godinama unazad, čak i s određenim internacionalnim uspehom, funkcioniše pod imenom Tavitjan Brothers. Visok nivo zanatsko-tehničkog umeća i neskrivena želja da se prikažu u najboljem svetlu na festivalu koji, po Diranovim rečima, i sami posećuju kao slušaoci već godinama unazad, sinoć ipak nisu bili dovoljni za svirku za pamćenje.

Po starom dobrom srpskom običaju, tehnička organizacija zakazuje upravo tamo gde najmanje treba. Diranov klavir, na čijoj je širini i grandioznosti utemeljen zvuk benda, preksinoć je zvučao kao najjeftiniji pianino – da li zbog kvaliteta samog instrumenta ili ozvučenja koje je propuštalo sramotno uzak frekventni opseg, tek bend je zbog ovoga izgubio sigurno 40 posto od onoga što je pokušao da predstavi auditorijumu.

Međutim, ni sama svirka benda ne donosi ništa novo. Pohvalno je što se odriču ziheraškog eksploatisanja etno motiva, ali da li bend koji računa na internacionalni uspeh sme da dopusti kretanje skoro identičnim stazama kao Chick Corea ili Michel Camilo, bez izražene želje za osvežavanjem forme? Da li se sme stati na crtu naizgled nedodirljivoj Hiromi i njenim nadrealnim aranžmanima za trio?

Braći Tavitjan i pridruženom basisti Goranu Gešovskom je falila i međusobna interakcija prilikom pojedinačnih improvizacija. Forma koja je u 80 posto slučajeva bila koncipirana tako da nakon klavirskog sledi bubnjarski solo, sinoć se činila kao čista rutina. Nabildovana (kolega Nikola bi rekao i „siledžijska“) sola Gara Jr-a bila su na momente i prenaporna, a čak su me podsetili na isto tako bespotrebne, beskrajno duge i pre svega passé bravure kolege Briana Tichyja sa koncerta Whitesnake od prethodne večeri.

Program je bio sastavljen mahom od autorskog materijala, obogaćenog verzijom Coltraneovog Giant Stepsa, koji je pokazao veliki svirački potencijal sva tri člana benda. Za osveženje programa se pobrinula publici nenajavljena gošća, makedonska diva Kaliopi. Tretirajući džez na njoj svojstven i poseban način, sa bendom je izvela dve kompozicije – New Day sa Garovog solo albuma Personal View i premijerno, novo viđenje makedonskog narodnog standarda O, Jano, Jano.

Da li je potrebno reći da je solistički nastup Gara Seniora nakon završetka oficijelnog dela, i to najpre na klaviru, zatim na šerpama, setu bubnjeva i na kraju – gitari, bio potpuno suvišan i ništa drugo do onoga što bi se okarakterisalo kao puko razmetanje?

Pauze između gostovanja velikih džez-mejnstrim imena u Beogradu traju u proseku po 5-6 meseci, i to nije nikakva novost. Oko 1000 posetilaca imalo je priliku da u njegovoj najnovijoj formaciji čuje legendu vibrafona i relativno čestog gosta Sava Centra – Garyja Burtona. Album Next Generation je 2005. muzički spojio Burtona i tada 18-godišnjeg gitaristu Juliana Lagea, a od tada su njih dvojica veoma česti saradnici. Prostor koji Lage dobija na Burtonovim nastupima proporcionalan je talentu i kvalitetu ovog mladog muzičara. I upravo je on bio u centru pažnje na sinoćnjem nastupu, uspevši da zaseni i Antonia Sancheza, poznatog po tome da redovno pretenduje da glavnoj zvezdi „ukrade šou“.

Zvuk je, za razliku od uvodnog koncerta, bio odličan, što je u startu omogućilo da se čuju sve nijanse jako istančane svirke. Od uvodne Afro Blue, preko kompozicija sa ovogodišnjeg izdanja Common Ground, u pitanju je prepoznatljivi zvuk Garyja Burtona – mekano, suptilno, pomalo smooth, ali istovremeno vrlo uzbudljivo i dinamično.

Prostor koji dobija, Lage koristi veoma funkcionalno. Nepogrešivim izborom tonova, ritmikom i savršenom tehnikom, ovaj gitarista nagoveštava da bi i poluminutni solo bio dovoljan dokaz da pred sobom imamo jednog od najinteresantnijih džez gitarista današnjice. Prelep, skoro akustični ton njegove gitare, dozvoljava mu da fleksibilno citira veličine u rasponu od Djanga i Christiana do Methenyja, i te citate uobliči u svoj, reklo bi se već savršeni stil.

Spoj lirskog i pomalo avangardnog dobijamo u pseudo-bap komadu Did You Get It?. Sanchezova kompozicija stavlja u prvi plan Burtonov zaštitni znak još od početka 70-ih: rapidne unise gitare i vibrafona. I ostale kompozicije sa nove ploče – Late Night Sunrise, Jarrettova In Your Quiet Place ili Late Snow zvuče podjednako ubedljivo u izvođenju benda koji je, doduše, sinoć bio krnji za standardnog basistu Scotta Colleya. No iskusni Jorge Roeder je, ako je bilo takvih, s lakoćom razuverio sve skeptike. Antonio Sanchez, kao zvezda ovog kvarteta, odsvirao je nenametljiv ali zahtevan solo baziran na sofisticiranim poliritmičkim bravurama.

Na bis su Burton i ekipa na vrlo kompetentan način odali počast još jednoj legendi vibrafona Miltu Jacksonu kroz njegovu kompoziciju Bag’s Groove, a na poziv publike još jedanput su izašli na binu i zahvalili joj se dubokim naklonom.