Supergrupa The Cookers na Nišvillu

Reference članova sastava The Cookers, praktično zaokružuju istoriju džez scene od šezdesetih godina na ovamo, pogotovo kada je reč o petorki Lightsey, Harper, Hart, McBee i Henderson, čiji su godišta rođenja u rasponu od 1935. do 1943. godine. Spisak muzičara sa kojima su oni sarađivali predstavlja svojevrsni “Ko je ko u džezu” druge polovine dvadesetog veka, jer praktično nema iole značajnijeg džezera kojeg nema u “kolektivnom CV-u starih majstora”. U naslovima prikaza njihovih nastupa i albuma često se apostrofira fraza “spoj mladosti i iskustva”, što još više naglašava visok rejting ovog benda,  jer su Donald Harrison  i David Weiss, shodno godištima (1960 I 1964) – iako sa ništa manje ozbiljnim referencama, članovi ovog super septeta sa “najmanje” iskustva, a Weiss je, kao najmlađi član –  nezvanični lider i glavni aranžer.

Grupa postoji od 2007. godine, a  ime je preuzeto iz naziva legendarnog all stars Blue Note albuma pokojnog trubača Freddieja Hubbarda “The Night of the Cookers: Live at Club La Marchal” (na kojem drugu trubu svira Lee Morgan). Objavili su tri albuma: “ Cast the First Stone” i “Warriors” (oba 2010.)  i  “Believe”  2012. godine – sva tri odlično ocenjena –  uz poslovičnu konstataciju da je “ponekad teško poverovati da je reč samo o septetu, a ne big bendu”.

Kao hedlajneri nastupali su na mnogim od najvećih svetskih džez festivala i u prestižnim koncertnim prostorima i klubovima: New Orleans Jazz Fest, Playboy Jazz Festival, Vancouver, Umbria, North Sea, Chicago, The Jerusalem Jazz Festival, The Guinness Cork Jazz Festival, The Charlie Parker Jazz Festival, The Burghausen, Jazz Terrassa, The Healdsburg Jazz Festival, Jazz Viersen, Ronnie Scott’s, Yoshi’s….

Bez igranja na sigurnu kartu, odnosno “prosviravanja” hard – bop standarda, reperoar grupe čine u najvećoj meri originalne i sveže kompozicije članova benda (uz po jednu na svakom albumu – numere Freddieja Hubbarda, Waynea Shortera i Harolda Maberna) u najboljem mogućem post- bop stilu. Cookers pokazuju da  “stara džez škola” ne mora da bude nešto što je a priori – retro. Naprotiv, podsećaju nas samo koliko džez (u nekom užem smislu reči) još uvek može biti vitalan, energičan i strastven. Ili kako reče jedan kritičar: “Cookers ne oživljavaju svoje najsvetlije trenutke – oni  ih upravo žive”!