Supersilent – 10 (Rune Grammofon)

Deseti, jubilarni album norveškog “avant-džez-fri-elektroakustik-nojz” sastava Supersilent, iznenadio je nešto drugačijim i reklo bi se pristupačnijim zvukom, tako da prethodna složena žanrovska kategorizacija sada može biti dovedena u pitanje.

Sve do prošlogodišnje “devetke” članovi benda su bili Arve Henriksen na trubi, Helge Sten (Deathprod) na elektronici, klavijaturista Ståle Storløkken i bubnjar Jale Vespestad. Taj album je predstavljao iznenađenje za fanove najviše zbog odsustva bubnjara, ali i isključive dominacije Hammond orgulja kojih su se prihvatila preostala trojica muzičara. Da se radilo o nekoj vrsti prelaznog izdanja i “ispipavanja pulsa” publike govori aktuelni album izašao nepunu godinu kasnije, sada već tradicionalno za norvešku etiketu Rune Grammofon.

Bubnjara nema ni ovoga puta, a ostali članovi su se posle “Hammond avanture” vratili matičnim instrumentima uz znatno akustičniji pristup nego inače. Preovladala je potreba da kažu nešto novo, pa makar to bilo na “mekši” i prijemčiviji način. Iako ta (uslovno rečeno) zvučna pitomost izgleda na prvi pogled kao iznuđeno rešenje, nikako je ne treba okarakterisati kao manu ili kretanje linijom manjeg otpora, jer se radi o superiornom albumu u svakom smislu.

“Desetka” je satkana možda od najlepših tonova izašlih iz radionice ljutih eksperimentatora, što samo po sebi može zvučati kontradiktorno. Mišljenje da progresivnost mora nužno da iznedri težak muzički komad ne mora biti apsolutno pravilo. Supersilent to i dokazuju postepeno radeći na evoluciji zvuka i iskusno produbljujući svoj prepoznatljiv stil, bar kada je u pitanju njihova mirnija, ambijentalnija strana.

Eterična atmosfera je dominantna zahvaljujući iznijansiranom zvučnom koloritu Arve Henriksenove sanjive trube i suptilnim elektronskim igrarijama Helgea Stena. Novina i pozitivno iznenadjenje je po prvi put odmerena i elegantna upotreba akustičnog klavira, kojim Storløkken boji hladne skandinavske krajolike već toliko puta dočarane na njihovim albumima. Supersilent se na taj način distancira od surovih i teških industrijskih ambijenata koji su, uz pomenute ledene pasaže, činili jezgro ranijih radova.

Kao sto je karakteristično za većinu savremenih nordijskih džez i elektro-džez izvođača, Supersilent više idu na građenje atmosfere, eksperimentisanje sa teksturama i istraživanje samog zvuka, a manje na virtuoznost i sviračke bravure. Bučnih momenata ovoga puta nema, a manja minutaža numera omogućava slušaocima “konkretan” doživljaj bez okolišanja i zamornog traženja vezivnih niti. Vešto je izbegnuto rasplinjavanje koje se ogleda u beskrajno dugim meditativnim temama, što je nažalost postalo manir kod velikog broja stvaralaca sličnog stila i senzibiliteta.

Iako se radi o najslušljivijem izdanju Supersilent u njihovoj trinaestogodišnjoj karijeri, Henriksen i drugovi su pokazali da još uvek imaju mnogo toga da ponude publici okrenutoj sceni izvan mejnstrim okvira. Time nam stavljaju do znanja da na njih možemo računati i u ovom sastavu, uprkos odsustvu vrsnog bubnjara koji im već neko vreme ne pravi društvo u zajedničkoj muzičkoj avanturi.

Arve Henriksen – truba, elektronika

Helge Sten – gitara, klavijature, elektronika

Ståle Storløkken – klavijature, klavir, efekti