Szilárd Mezei International Improvisers Ensemble: Karszt (Slam Productions)

Mezei Szilárd je, verujem, vrlo dobro poznat ovdašnjim ljubiteljima džeza i kreativne muzike, tako da ga nije potrebno posebno predstavljati. Na meniju je njegovo, sudeći po zvaničnoj internet prezentaciji, ni manje ni više nego 32. izdanje i četvrti album koji je u poslednjih nekoliko godina izdao za britansku izdavačku kuću Slam Productions. U pitanju je veoma ambiciozan dvostruki disk sa puna dva i po sata muzike – krupan zalogaj, kako za kompozitora i njegove izvođače, tako i za slušaoce. Ekipa koju je okupio je mnogobrojna – 23 izvođača, uglavnom stari saradnici iz raznih srpsko-mađarskih postava koje Mezei koristi na redovnoj bazi za svoje projekte. Instrumentaciju čini dvostruki set bubnjeva, četiri kontrabasa, violina, viola, violončelo i cela vatrena linija pretežno limenih duvača, od flaute do bariton saksofona. Posebno bi trebalo  istaći gitaru i dodatne udaraljke u vidu vibrafona i marimbe, koji znatno proširuju i osvežavaju zvučnu sliku.

Kao što je to uobičajeno kod Mezeia, muzika se kreće negde po zamišljenoj transverzali između savremene kamerne muzike, džeza, slobodne improvizacije, sve začinjeno aleatorikom i jakom folk pozadinom, s tim da je ovog puta prevaga nešto jače na strani kamerne muzike, što se pogotovo odnosi na prvi disk. CD koji sadrži samo dve kompozicije otvara “Hep 20” sa svojih monumentalnih 56 minuta trajanja i sporohodnom temom naizgled beskonačne folk tužbalice. Mračne atmosfere, usporenog tempa i sa nekim delovima koji se graniče sa tišinom, kompozicija zahteva punu koncentraciju pri slušanju. Blokovi komponovanih delova smenjuju se naizmenično sa improvizovanima, solo ili u malim grupama. Nema lakog razrešenja, ključ je u kumulativnom efektu. Ova kompozicija istovremeno daje ton celom izdanju, ne samo zbog dužine. Sledeća, naslovna “Karszt”, nadovezuje se na prvu sa nešto sažetijom strukturom i izraženijom džez atmosferom. Gitara dobija malo veći prostor, a možemo čuti i duži solo samog kompozitora na violi.

Drugi, po mom mišljenju snažniji,  a svakako raznovrsniji CD, sadrži šest uslovno rečeno kraćih kompozicija. U prvoj, “Od gustog zelenila drveća i žbunja”, ekipa ne gubi ni časa. Nakon kratkog predstavljanja teme odmah prelazi na energično rasviravanje – ređaju sa sola na flauti, kontrabasu, trombonu, violi i bubnjevima, sve do reprize teme na kraju. Sledi kompozicija “Mačke”, koja počinje onomatopejom životinjskih zvukova i slične je strukture kao prethodna. Od solo instrumenata ovde gitara ponovo dobija malo veći prostor, kao i bubnjevi pred sam kraj. Treća kompozicija, “Kora”, po mom mišljenju je najuspešnija, sa reskim duvačima koji u startu dižu tenziju i drže je do kraja. Aylerovski haotična, najbliža je onome što se smatra klasičnim fri izrazom. Ovde solisti –  saksofonisti pre svih – kao da najzad otpuštaju kočnice i daju sebi punog oduška.

Posle ovog baraža, poslednje tri kompozicije imaju nešto smireniji tok. “U spomen Šopenu” donosi neku vrstu dekonstrukcije (u prvom delu) i rekonstrukcije (u drugom) romantičarske melodije, sa, u ovom slučaju, neizbežnim klavirom u završnici. Prethodi mu duo vibrafona i marimbe, koji za mene predstavlja jedan od najboljih momenata celog izdanja. “Hep 57” je minijatura, skoro neprimetnog trajanja u poređenju sa obimnošću ostalih kompozicija, a poslednja, Jugoplastika, donosi zvuk klasičnog sving big–benda u stanju postepene dezintegracije u kakofoniju.

Dakle, još jedno odlično izdanje za Mezeija, u nizu veoma kvalitetnih koje izbacuje začuđujućom učestalošću, i koje dalje učvršćuje njegovo mesto u prvom ešalonu značajnih (još uvek) mlađih evropskih autora nove muzike. Što se njegovog mesta na domaćem terenu tiče, po beskompromisnosti i jasnoći vizije, konzistentnosti kvaliteta, ozbiljnosti pristupa i radnoj etici mislim da mu već odavno nema ravnog na ovim prostorima. Čini se da sa nekoliko poslednjih vrlo raznovrsnih i zanimljivo osmišljenih izdanja Mezei zalazi u zrelu fazu svoga stvaralaštva, verovatno sve bliže tragu zvučnog ideala kome teži. Naše je da ga pratimo i podržimo u ovoj potrazi.

.

 *  *  *

CD1: Hep 20; Karszt.

CD2: Fák és bokrok sűrű lombjaitól/From Foliage of Trees and Shrubs; Macskák/Cats; Kéreg/Bark; Chopin emlékéreIn/Memory of Chopin; Hep 57; Jugoplastika.

Muzičari: Szilárd Mezei – viola, kompozicije; Bogdan Ranković – bas klarinet, alt saksofon; Péter Bede – tenor saksofon, alt saksofon, tarogato; Gergő Kováts – tenor saksofon, sopran saksofon; Béla Burány – baritone saksofon; Ádám Meggyes – truba; Branislav Aksin – trombon; Jans Balder – trombon; Laura Lévay-Aksin – flauta, pikolo; Gergely Ittzés – flauta, alt flauta, bas flauta, pikolo; Andrea Berendika – flauta, alto flauta, pikolo; Máté Pozsár – klavir; Jon Hemmersam – akustična gitara; Tijana Stanković – violina; Albert Márkos – violončelo; Zoltán Csányi – kontrabas; Ervin Malina – kontrabas; Ernő Hock – kontrabas; Joel Gripp – kontrabas; Ivan Burka – marimba; Jelena Rašković – vibrafon;  Hunor G. Szabó – bubnjevi, perkusije; Ištvan Čik –  bubnjevi, perkusije.