Szilárd Mezei Octet – Tönk (Slam Productions)

Szilárd Mezei je jedan od naših najupornijih istraživača još uvek divlje teritorije na razmeđi kompozicije i improvizacije, sa interesovanjima koja se mogu pronaći tamo gde se susreću Anthony Braxton i Witold Lutosławski. Ako ovo zvuči kao užasno intelektualna teritorija, to je zato što jeste. Mezei ima i paralelnu karijeru kao izvođač autentične narodne mađarske muzike, ali njegov sopstveni opus koga proizvodi poslednjih petnaestak godina kao improvizator, kompozitor i vođa orkestra je najčešće karakterisan kao nepraštajuće cerebralna muzika.

Tönk je zato, u određenom smislu, iznenađujuće pitka ploča. Ne da ćete je ikada pomešati sa najnovijim produktima Kennyja G-ja ili Sanje i Balkanike, ali Szilárd ovde svoj osmerac provodi kroz znatno više idiomatskog džez (i „jazzy“) zvuka nego što nas je do sada navikao da očekujemo. Razume se, dobar deo muzike zasniva se i dalje na atonalnim gestovima i strukturama koje su obrazovane oko događaja radije nego oko harmonije, ali ima ovde i propisnog svingovanja, čiste melodije i čistog soliranja.

I na prethodnim Szilárdovim albumima bilo je svih ovih elemenata, no evolutivni proces ovde daje dosta tema za promišljanje dok slušamo kako složene dvadesetominutne kompozicije izrastaju iz jednostavnih tema koje se dalje harmonski variraju na različitim instrumentima, samo da bi se razlile u dugačke improvizacije u kojima surova disciplina okteta ni za trenutak ne popušta.

Ta surova disciplina i jeste u neku ruku slaba tačka ovog albuma (snimljenog uživo u Budimpešti pre tri godine) i cerebralnost Szilardovog pristupa još uvek kao da blago ograničava kreativnost koja ključa ispod površine ovih kompozicija. Razume se, istinski složena muzika zahteva disciplinovanog izvođača, ali na momente je teško oteti se pomisli da bi Szilárdove kompozicije mogle da budu manje složene a više spontane, i da bi na tome profitirale.

Uzmite na primer Nöi Box / Female Boxing koja se kroz svojih skoro osam minuta kreće pažljivo, na prstima, kao pod pogledom nekog strogog koreografa. U pitanju je nešto najbliže humorističkoj, zabavnoj muzici što Szilárd želi da priđe, ali složena, a šarmantna tema koja nosi ovaj komad svojom složenošću jako nadmašuje svoj šarm. Nije da tu slušalac nema čemu da se divi, ali imate utisak da slušate vic koga priča čovek kome je jako bitno da vam objasni čitav kontekst u kome se šala odvija, pa se tako humor gubi u beskonačnim opisima i pojašnjenjima. Hep 5 ima slične dileme oko odnosa teme, varijacije i improvizacije, ali je znatno tiše iskustvo.

Zato je dvanaestominutna Tönk – Hó / Stump – Snow uspelija od ovih kraćih kompozicija, jer Szilárdovi planovi za nju imaju više prostora za realizaciju pa tako kinematski ambijenti, mikrotonalna improvizacija i punokrvni fri-džez ovde mogu da egzistiraju u jednom prilagodljivom ekosistemu. Ovde Szilárdova viola ima priliku i za jedan od svojih najnežnijih pasaža na čitavoj ploči, ne gubeći ni jednog trenutka na dramatici.

Otvarajuća Ülő bika / Sitting Bull  je na sličan način uspeo komad, jer horizontalna evolucija nežne folk teme ovde dovodi do uzbudljivih momenata buke i užurbane aktivnosti, ali i do sanjivih meditacija. Bot, poslednja numera na albumu, možda je najambicioznija jer se njen veliki deo događa u dinamički vrlo svedenom opsegu, a kada do razrade i razmahivanja dođe to je najviše u okviru na licu mesta improvizovanih zvukova, bez naklona fraziranju ili „zabavi“.

Szilárd Mezei se i dalje drži svojih interesovanja, dajući nam muziku koja zahteva pažnju da se razume i vreme da se prihvati. No ako ovaj album išta pokazuje, to je da njegova beskompromisnost samo profitira kada se oplemeni uvođenjem tračaka svetla, i dopuštanjem naoko suprotstavljenim idejama da pronađu zajednički jezik.

Gergely Ittzés – flauta, alt flauta, pikolo, bas flauta

Bogdan Ranković – alt i tenor saksofon, bas klarinet

Branislav Aksin – trombon

Szilárd Mezei – viola

Albert Márkos – violončelo

Milan Aleksić – klavir

Ervin Malina – kontrabas

Ištvan Čik – udaraljke