Szilárd Mezei Vocal Ensemble: Fújj szél, Zenta, visshangozz szél! (Not Two)

Po mnogo čemu je Szilárd Mezei, cenjeni violista i kompozitor iz Sente, bliži svetskoj negoli domaćoj sceni. Ovom prilikom uzmimo za primer diskografsku (hiper)aktivnost. Godišnje objavi po nekoliko albuma i pribeleži još koje gostovanje pride; a kako to već obično biva u takvim situacijama – kvalitet izdanja oscilira. Ponekad je već i sama (prepoznatljiva) stilska matrica dovoljna da izazove užitak, no u moru Szilárdovih dela poželjno je pronaći distinktivno obeležje ili vanserijsko nadahnuće koje će vas opredeliti baš za neki konkretan album.

“Fújj szél, Zenta, visshangozz szél!” (u engleskom prevodu iz bukleta: “Blow wind Zenta, Echo Wind!”) je zasigurno takva stavka u Szilárdovoj karijeri. Prošlogodišnji koncert u Kanjiži hvata desetočlani bend u trenutku spontanog nadahnuća, ali i vrhunske profesionalnosti u sprovođenju kompozitorovih zamisli. Svaki momenat je na pravom mestu, bilo da se radi o aranžerskim rešenjima ili solo deonicama.

Mezei ovde objedinjuje bezmalo sva svoja interesovanja – kamernu avangardu s teatralnim nabojem, punokrvni post-bap i fri-džez na tragu srednjih i kasnih šezdesetih, mađarsku narodnu muziku, te vokalne deonice svoje sestre Kinge, sa sve poezijom mađarskih pesnika 20. i 21. veka. Pesme trajanja od 10 do 19 minuta ostavljaju dovoljno prostora za kombinovanje ovih elemenata – ponekad su sasvim organski povezani (najčešće na etno-bap relaciji), dok se drugde ređaju jedni za drugim, omeđeni dramatično otpevanim strofama na počecima i krajevima kompozicija.

Ima i iznenađenja – za razliku od (za Mezeija karakterističnih) isprekidanih, pulsirajuće-humorističnih fraza u maniru Erica Dolphyja, u naslovnoj numeri čujemo prilično pompeznu, razigranu i setnu molsku temu na ljubavne stihove. Nasuprot odveć kontrolisane svirke na nekim drugim albumima (o čemu je Uroš Smiljanić pisao u recenziji izdanja „Tönk“), sada možemo čuti i prave instrumentalne rafale čitavog benda.

U duvačkoj sekciji naročito briljiraju Bogdan Ranković i Béla Burány na nekoliko različitih saksofona, pronalazeći uravnotežen odnos harmonski zanimljivih sola, falseta i fri izleta. Szilárd je neretko – naročito na živim svirkama – umeo i da pretera u brzim fri solima na violi, rizikujući da zazvuči previše tiho i izgubi se u bogatoj zvučnoj slici ostalih instrumenata. Sada su i njegove deonice umešno iznijansirane i s bogatom dinamikom – varijaju u glasnoći i dobro korespondiraju s ostatkom benda, koji je u tim situacijama obično fragmentiran i fokusiran na pratnju ritam sekcije Čik-Malina. Veoma upečatljiv je i pijanista Milan Aleksić koji elegantno pokriva čitav opseg uloga u bendu, od melodijske i ritmičke pratnje (kamerni brejk u „Medve a Temerini Határban“) do ekspresivnih sola („Archaikus Jóslat“).

Da šarolikost bude potpuna, tu su „Fehéren kél a tél“ gde bend daje sebi oduška u vatrometu slobodne kolektivne improvizacije, i poslednja numera „Rëza“ koja svojim durskim i izrazito folklornim tematskim okvirom protivreči ostatku materijala, ali i ga i dramaturški „razrešava“. Na samom kraju utisak je kao da sam prisustvovao lucidno osmišljenoj predstavi koja ima i glavu i rep, ali i prostora da se njeni „glumci“ otkače i zabriljiraju na krilima vlastite harizme. Preostaje mi samo da se duboko naklonim i gromoglasno aplaudiram.

Spisak numera: Fújj Szél, Zenta, Visszhangozz Szél; Archaikus Jóslat; Medve A Temerini Határban; Fehéren Kél A Tél; Rëza

Muzičari: Kinga Mezei – vokal; Szilard Mezei – viola; Bogdan Ranković – alt saksofon, bas klarinet; Péter Bede – tenor saksofon, klarinet; Béla Burány – bariton i sopran saksofon, Branislav Aksin – trombon; Milan Aleksić – klavir; Kornél Pápista – tuba; Ervin Malina – kontrabas; Ištvan Čik – bubnjevi