By 
Problem je naravno što, svaka čast old-skul pitagorejcima, muzika, popularna ili avangardna, ne može da se svede na matematiku. Da može, 12-tonska kompozicija bila bi kraj sve muzike i danas ne bismo više o čemu imali da pričamo na ovom sajtu.
Bynum, učenik Anthonyja Braxtona i štićenik Davea Douglasa, ovim albumom, finansiranim od strane čak dve fondacije za unapređenje kamerne muzike i umetnosti, svoj sekstet baca u treću snimljenu avanturu trudeći se ne samo da premosti jaz između kompozicije i improvizacije, popa i avangarde, nego i da pomiri raznorazne suprotstavljene svetove u džez i drugoj muzici početkom druge decenije trećeg milenijuma.
I tako nežna niska tonova na kornetu otvara ploču umirujućim kamernim štimungom, a kada se Bynumu pridruže Jim Hobbs na altu i Bill Lowe na bas trombonu, preplitanje melodija i motiva je prijatno mada iznenađujuće nenametljivo. Kao teza koja otvara raspravu, kompozicija Shift je začuđujuće bezmirisna, demonstrirajući popriličan deficit stava. Naravno, nije neprijatna za slušanje, ali baš ta njena pomirljivost najviše para uši.
No, pokazuje se da je ona karakteristična i za ostatak albuma. Dugačke kompozicije koje slede bave se nekim složenim pitanjima, dok neparni gruv kontrabasa Kena Filianoa i bubnjeva Tomasa Fujiware tone u reverb gitare Mary Halvorson, a duvači se gube i pronalaze u fraktalnim lavirintima, dok se spore improvizacije spontano oblikuju u spore, dostojanstvene kompozicije, i sve je to konceptualno i matematički zadovoljavajuće.
S druge strane, kamerna muzika ne bi smela da bude sinonim za puki zvučni ukras, na šta Apparent Distance prečesto liči. Ovo je avangarda ne kao traženje novog izraza ili barem obračun sa starim nego avangarda kao stil, slobodna da ne učini ništa zbilja avangardno dok podražava formalne karakteristike smelijih i opasnijih kompozicija.
Nijedna tema na ovom albumu ne da se zapamtiti jer im nedostaje bilo strasti, bilo neke suptilnije emocije. Ni jedna grupna improvizacija – uključujući segment u Source gde Halvorsonova i Bynum komuniciraju preko složene ali i dalje nenametljive pratnje – ne zvuči kao uzbudljivi dijalog božanstava što u prstima i plućima drže misterije kreacije. Umesto toga, ova muzika kao da se zadovoljava time da izdaleka podseća na druge, pustolovnije muzike, nikada uvredljiva, nikada zbilja upečatljiva ni na kom nivou.
Ne treba padati u romantičarske klopke i tvrditi da za dobar (fri) džez morate imati ljude koji danju pljačkaju bakalnice da bi skupili pare za drogu a noću božanski ili vraški nadahnuti stvaraju muzička čuda. Međutim, teško je ne oteti se pomisli da bi ovom sekstetu – sastavljenom od inače zaista cenjenih muzičara – koristilo više nastupanja pred gladnijom i manje vaspitanom publikom umesto, pretpostavljamo, uobičajenih belih srednjeklasnih tapšača na sve što je ugodno i zaodeva se u kostim eksperimenta.
Apparent Distance je bledunjava, zaboravljiva ploča na kojoj ni Bynumov nepobitni smisao za organizaciju zvuka, ni poslovično raskošna pirotehnika Mary Halvorson, ne daju u konačnom zbiru mnogo više od aproksimacije muzike vredne vremena koje smo joj posvetili.
Taylor Ho Bynum – kornet
Jim Hobbs – alt saksofon
Bill Lowe – bas trombon, tuba
Mary Halvorson – gitara
Ken Filiano – kontrabas
Tomas Fujiwara – bubnjevi
By 
"Ne treba padati u romantičarske klopke i tvrditi da za dobar (fri) džez morate imati ljude koji danju pljačkaju bakalnice da bi skupili pare za drogu a noću božanski ili vraški nadahnuti stvaraju muzička čuda. Međutim, teško je ne oteti se pomisli da bi ovom sekstetu – sastavljenom od inače zaista cenjenih muzičara – koristilo više nastupanja pred gladnijom i manje vaspitanom publikom umesto, pretpostavljamo, uobičajenih belih srednjeklasnih tapšača na sve što je ugodno i zaodeva se u kostim eksperimenta. "
al ga oplete, slovenska antiteza u fullu…. ne znam na koga si mislio sa tapshachima, "da l' na bijelo cvece sto na rng-rngu nice, il' na zelen bor u zornovom stone-u"… da je bynum crnac, pa da ga optuzish da je uncle tom, ovako, polu azijat, shta li je,….
i tako je urednik pokazao da dozvoljava da cveta 1000 cvetova, pa i da neko napise da ploca na kojoj svira Mary H nije remek delo.
Hocemo jos Urosevih textova!
"ne znam na koga si mislio sa tapshachima, "da l' na bijelo cvece sto na rng-rngu nice, il' na zelen bor u zornovom stone-u"… "
Ma na sve nas. Kad slušam ovakve ploče, dobijem napad rasizma. Mislim, za njih ne možeš reći da su loše, ali potpuno mi izmiče njihova dublja, duhovnija svrha. A i ja sam sav duhovan…
"pa i da neko napise da ploca na kojoj svira Mary H nije remek delo."
Gledao sam prikaze po Internetu i svi uglavnom i pišu da je ovo remek-delo. Dve su tu varijante moguće:
1. Jazz novinari i blogeri su tijesno uvezana bratija koja funkcioniše po principu ja-tebi-serdare-ti-meni-vojvodo (i zbilja ne pamtim kada sam video negativno intoniranu kritiku nekog fri džez/ improv/ avangardnog izdanja), pa se Bynum i Halvorsonova po difoltu moraju okititi pohvalama.
2. Ja sam naprosto previše star i konzervativan za najnovije razvoje u domenu ove muzike.
Naravno, ova druga varijanta je verovatnija, ali o tome treba da brine Džoni i da pazi šta mi daje na pisanje!!!!!!!!
Fakat je da se Mary pojavila na gomili izdanja otkako je postala "slavna", ali i dalje slušam skoro isključivo albume na kojima je ona bendlider….s izuzetkom Trevor Dunn's Trio Convulsant, gde je joj je gazda dao maksimalnu slobodu. Imam utisak da svi ostali bendlideri ne znaju šta bi tačno s njenom gitarom, a sviđaju im se ti njeni vibrato-efekti…i onda ispadne ni tamo ni ovamo. A njena svirka može da bude mnogo više od zavodljivog trika.
oj uroshe, oj perjanice… da je coka sa nama na dzezinu pa da skuva za tebe i bojana jednu pohvalnu ovcharsko-kablarsku;))))
al pazi, to sa sve dukatima od kritike za avng/improv/fri je logicno… em izdaju manje-vise samo oni koji treba da izdaju (ovde mislim samo pristojnije definicije etikete, kucne varijante ne uzimam u obzir)jer je scena profilisana a i priliv novih snaga je umeren i srazmeran potrebama, em da bi dobio smisleniju kritiku takve zike moras da das nekome ko ima mozga u glavi i zna o muzici uopste i plus to slusa i voli, a ne npr. nekome kao voja pantic da, ne daj boze, pise recenziju za kit roua ili amm ili kaoru abea…
realno, moja iskustva govore da ljudi koji slusaju fri/avang/improv bolje prolaze u zivotu i kod riba…
Ja sam ovde samo zbog jelena.
ovde je palo javno priznavanje malih tajni
Prvo Meho K., pa onda i johnioza. Bojim se ako jelen krene 😉
http://www.youtube.com/watch?v=4Kde-5JdYYg
Upadoh u depresiju zbog saznanja sto jelen slusa free&etc. Ajme gospe,sve je zbog riba. Touche!!!
al nije samo zbog riba… 20% slusham i zbog lajfstajla…
;)))
"Jazz novinari i blogeri su tijesno uvezana bratija koja funkcioniše po principu ja-tebi-serdare-ti-meni-vojvodo (i zbilja ne pamtim kada sam video negativno intoniranu kritiku nekog fri džez/ improv/ avangardnog izdanja)"
…WORD!