The Bad Plus: Made Possible (E1 Entertainment)

Kada neki džez bend zapanjujuće brzo dospe u naslove svih važnih konglomerata štampane reči i postane Youtube atrakcija, njegov uspeh se neizbežno pripisuje koketnom držanju prema „popularnoj kulturi“ i obradama tamo neke Nirvane, Tears for Fears, ili čega god drugog što je držalo njihovu pažnju u dobu adolescencije. Kao jedan od takvih bendova, The Bad Plus uživa popularnost i poštovanje i „ozbiljnijih“ i onih „manje ozbiljnih“ uživalaca popularnih sadržaja. Kao i kod rok bendova jakog autorskog pečata, ovaj trio čine individue različitih muzičkih interesovanja i afiniteta, a vezuje ih želja za samorazvojem i istraživanjem dozvoljenog, smislenog i potrebnog u formatu trija.

Novi album The Bad Plus u idejnom i izvedbenom smislu nastavlja stopama svog prethodnika. Baš kao ni „Never Stop“, ne postavlja  aksiome, već istražuje gde se u ovom trenutku džez idiom nalazi u odnosu na publiku pop,  rok, džez i „umetničke“ muzike,i da li i u kom odnosu treba kombinovati prisutne modele i elemente tih žanrova. Polazeći od toga da za sto godina muzičar i njegova muzika svakako padnu u zaborav, trio nema pristup stvaranju muzike gledajući sve na relaciji tradicija-anti-tradicija, već se u isto vreme i kritički i sa pijetetom uznosi i prema jednoj i drugoj. Takav pristup čini da se album ne sagledava kao koherentni izraz, već više kao zbirka istraživačkih unosa na temu „kuda sa savremenim klavirskim triom“.

Igrajući se sa granicama i nedostacima različitih pristupa (komponovanje logikom minimalizma, vođene improvizacije, poigravanje sa smenjivanjem dominacijom harmonije i melodije i slično) The Bad Plus  prave još jedan izuzetan album. Po prvi put tu je i znatan upliv elektronike koja, iako gotovo ni u jednom trenutku albuma ne dominira niti menja put istraživanja akustičnog izvođenja, dodaje novi kvalitet građi ili je kao takvu naglašava. I ovaj album potvrđuje  samodefiniciju trija kao „trija avangardnog populizma sa izraženim bendovskim etosom“ koji radi na tome da tehnički i izvođački zahtevniju muziku učini prijemčivijom publici, koja ne mora nužno da bude sastavljena od zbijenih redova džez fanova.

Odličnih kompozicija je na ovom albumu napretek. „Pound for Pound“ se kreće od melodije-brejka koja, ponavljajući se, vodi bučnom akordskom krešendu. „Sing for A Silver Dollar“  koristi bendu svojstvene himnično-lirične melodije, apstrakciju i fank naboj  uz dodatnu konfuziju i preispitivanje koje nosi uporni elektronski doboš. „For My Eyes Only“ ispituje koliko format pop balade dozvoljava poigravanje pitanjem kohezije i očekivanog. „Wolf Out“  je oda modernoj muzičkoj misli gde se gotovo mesijenovsko fraziranje odupire dominatnom minimalizmu i gde se dihotomija prva-druga polovina  XX veka prenosi i u ravan džeza.

Album zlata vredan koji se mora preslušati. Više puta. Pa onda još koji put da se gradivo usvoji.

Spisak numera: Pound for pound; Seven minute mind; Re-elect that; Wolf out; Sing for a silver dollar; For my eyes only; I want to feel good Part 2; In stitches; Victoria.

Muzičari: Ethan Iverson – klavir; Reid Anderson – kontrabas; David King – bubnjevi.