The Belgrade Dixieland Orchestra: National Treasure (Balkan Music World)

Tisa i Tamiš nose čamdžije do Dunava. Dunav se preko velikih i manjih voda vešto provlači i uliva u Misisipi.

Vodoputnik u Nju Orleansu plaća kartu i ulazi smelo na veliki parobrod. Čuje se trombon sirena, taktiraju brodske mašine i polako savladava daljina. Avanturista plovi u dosad nepoznate predele koje su u prastarim vremenima nazivali Panonskim morem. Iako se odavno više ne čudi ničemu, putniku je malo neobično ploviti uzvodno, a gledati nizvodno. Sledeće jutro dočekuje okružen nepoznatim rekama i predelima. Sa obala dopiru neobični zvuci koje naš junak teško razdvaja od onih koji dopiru sa broda. Ipak, orkestar sa palube se ne da omesti – muzika nadjačava okolne šumove. Putnik korača, naginje svoje uho da oslušne i od nepoznatog gospodina saznaje: koncertira The Belgrade Dixieland Orchestra.

Tamburaš ne mora, ali bi valjalo da je malo deb`o, više ‘nako zaokrugljen, na vrh glave da mu je nasađen šešir, a za prsluk zadenut cvet. I ume svirati u birtiji, ali i za astalom u ajnfortu, čas svira odovud, čas odonud. Pa kad iskrsne prilika, on smišlja neke stihove i veze priču o keri koja laje svu noć šorom.

Ne zna se zasigurno dal’ se to dešavalo u Bečeju, Beogradu ili Novom Sadu, možda i na brodu koji je vozao tuda dame i gospodu koji plešu U ranu zoru. Zna se da je posvuda bilo kafanskih astala, salonske muzike, muzikoklepaca i tekstopisaca. I nemojmo se čuditi ako je sve započinjalo Sinoć kad je pao mrak, da je kicoš išao poput Seoska sam lola koja traži Na kraj sela čađava mehana i kad god bi video svoju dragu U tem Somboru, smišljao je da bi joj mogao pokloniti bar Tri meteri somota.

Tako se nekad pevalo i sviralo po varoški: uvek pomalo zaljubljeno i romantično, ali da se ko ne doseti o ozbiljnim stvarima bi se umelo i šeretski , a sve idući sokakom i sanjajući budno svoju dragu i stari fijaker.

I ako krenemo obrnutim redom, iako ništa od zavereničkih bajki (i bajki uopšte) ne valja dokazivati, niti iluziju njihovu krnjiti, misisipijanski parobrod sa The Belgrade Dixieland Orchestra doplovio je do Dunava, svratio do Skadarlije beogradske, pa onda lagano krenuo idući sve samim šimi korakom po svim šorovima. Da ne poverujete čak do Sombora, a u tem Somboru svega ima, istina…

 .
Aranžeri najnovijeg projekta “National Treasure” su iskusni “tamburaši”: Ivan Švager, Ljuba Matijaca, Sava Matić i Vladimir Racković. Uz to, možemo ih proglasiti i glavnim “krivcima” za opstanak diksilenda na ovim prostorima, kao jednog od prvih džez stilova koji se još pedesetih godina onog minulog veka čvršće uselio među muzičare u Srbiji. Ovog puta su muzičari/ aranžeri posegli za inspiracijom u nacionalno muzičko blago, što tamburaško, što iz čađavih mehana, varošica, gradova.

I bez nedvojbene potvrde četvorke koja kormilari ovim nesvakidašnjim parobrodom, kako god da su ti ljudi delili osmišljavanje albuma, nekako se kao jedan od muzičkih kolorita provlači i vešta aranžerska potka duvača, a nije neumesno reći da je za ove sveže ideje glavni „krivac“ jedan od naših vanrednih muzičkih pregalaca – saksofonista Ivan Švager, koji je itekako imao prilike da pokupi sve iskustvo i znanje što u novosadskom, što u beogradskom velikom džez orkestru. Ujedno, gdegod se u pojedinim kompozicijama prepozna duh minulih vremena samog TBDO: „Seoskog lolu“ ansambl izvodi upravo onako kako je to činio niz godina, sa starijim članovima kojih više odavno nema u životu, ili koji su, posle prvih iskustva sa diksilendom, već odavno prešli da sviraju neku drugu i drugačiju muziku.

Numere na “National Treasure” su dobro poznate ovdašnjem slušaocu, što je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane će poznato lakše i brže biti prihvaćeno, a sa druge ostavlja mnogo više prostora kritici, nego izvođenje autorskih kompozicija ili traženje inspiracije u muzici koja nije postala deo identiteta ovog podneblja. Ali osnovna namera orkestra je očuvanje tradicije diksilenda, bez da traži neku međuformu ili čak novi zvuk koji se oslanja na klasičan džez izraz, tako da ovaj materijal tako i treba shvatiti, kao presek diksilenda i gradske muzike nastale u 20. veku u Srbiji.

TBDO je svoju muziku, iako baziranu u osnovi na polifonom „starinskom“ diksilend tkivu, poređao poput kudikamo modernijeg džez izvođenja: osnovna tema posle koje se razvijaju varijacije – kolektivna improvizacija, sola, ponovo tema… Svakako, reč je o o modernom diksilendu, a on ide u korak sa našim vremenom. Otud su tempa brža, melodije više nisu hologramska slika crne Amerike sa početka dvadesetog veka, već se iznalaze u drugim muzičkim stilovima, pa i žanrovima, kao što je ovde inspiracija gradska pesma.

Posebna zanimljivost materijala su pasaži u kojim se čuje samo ritam sekcija. I baš u toj malenoj opasci krije se i kritika muzike o kojoj govorimo. Naime, klavir, bas i bubnjevi morali su dobiti više prostora. Na taj način bi se našao balans između gromoglasja duvača i karakterističnog zvuka bendža, a samo izvođenje dobilo bi na kompleksnosti i sadržajnosti. Ako već koristim brodarski kvazivokabular, dobili bismo plimu i oseku, a one i te kako umeju da izmene izgled zvučne obale na kojoj stoji slušalac. Za pohvalu je i uvođenje prave (ili kvazi – svejedno) atmosfere, žagora i sličnih zvučnih kulisa na pojedinim numerama. Tako se učini da muzičari stvaraju i sviraju za publiku, za ljude – a ne za prazninu bezličnog studija.

Džez nema samo jedno lice i jednu emociju. Iako je muzika o kojoj govorimo u domenu klasičnog, pa i arhaičnog džeza i kolektivne improvizacije, sam njen ritam i plesni korak koji je utkan u ovaj stil zasebna su dimenzija doživljaja. Kao krajnji produkt izvođenja poznatih srpskih melodija u diksilend maniru, nameće se druželjubivo i vedro džez – lice koje se odavno negde zagubilo u preteranom intelektualiziranju, odnosno muzika koja bi svojom koncepcijom trebalo biti spona među poštovaocima raznih stilova improvizovane muzike. Koliko god za neke muzičke slike treba potpuna tišina, usredsređenost, pa u neku ruku i osama prilikom slušanja, “National Treasure” i The Belgrade Dixieland Orchestra nude druženje, optimizam i vedrinu, ona emotivna stanja za kojima svi bar povremeno težimo.

Najveću podršku za ovaj muzički projekat TBDO verovatno bi dobio od Vladislava Hajtfogela, jednog od dragocenih i pomalo već zaboravljenih muzičkih i radijskih pregalaca Novog Sada, ali i notara priča o muzici i muzičarima. A Vlada je umeo ovako zapisati: Razlike i granice postoje samo u glavama onih koji ne shvataju “kako to džez i tamburaši idu zajedno”.

Idu, brate, idu!

Spisak numera: Moja mala nema mane, Sinoć kad je pao mrak, Na te mislim, Seoska sam lola, Fijaker stari, Tiho noći, Na kraj sela čađava mehana, Tri meteri somota, Kraj jezera jedna kuća mala, Kad te vidim na sokaku, U tem Somboru, U ranu zoru.

Muzičari: Vladimir Racković – bendžo; Veljko Klenovski – klarinet; Vukašin Marković – trombon; Sava Matić – truba,; Aleksandar Miletić – klavijature; Ivan Maksimović – kontrabas; Miloš Milosavljević – bubnjevi.