The Best of 2010: Nikola Marković

10. Keefe Jackson Quartet – Seeing You See (Clean Feed)

Saksofonista Keefe Jackson jedna je od najvećih nada post-Vandermark generacije čikaških avangardista. U postavi Fast Citizens pokazao je školsko poznavanje istorije žanra, dok je u kvartetu sa Jebom Bishopom (trombon), Jasonom Roebkeom (bas) i Noritakom Tanakom (bubnjevi) pronašao modus u kome će njegovo sviranje doći do izražaja koliko i aranžerske sposobnosti. Verovatno najbolji Jacksonov autorski rad.

9. Nik Bartsch’s Ronin – Llyria (ECM)

Da mi je neko početkom godine rekao da ću imati na listi čak dva ECM albuma, samo bih se slatko nasmejao. No ovo i nije toliko tipičan album za najpoznatijeg evropskog izdavača – od gruva i fanka, do repeticije i minimalizma, ovo je muzika u kojoj su broj odsviranih tonova i stepen dinamike u obrnutoj proporciji.

8. William Parker – I Plan To Stay A Believer: Inside Songs Of Curtis Mayfield (AUM Fidelity)

Jedini razlog zbog koga ovaj album nije u samom vrhu liste je podatak da se proteže na čak dva CD-a, gde su momenti genijalnosti pomešani s intervalima praznog hoda. No kada Parkerov slobodarski ansambl dosegne vrhunce, dobijamo muziku prepunu emocija i duha, toplu koliko i avanturističku. Curtis Mayfield bi sigurno bio prezadovoljan tretmanom svog dela.

7. Faruq Z. Bey with Northwood Improvisers – Emerging Field (Entropy Stereo)

Malo je danas džez albuma koji nose izraziti spiritualni naboj – džez revolucionari novog milenijuma su vrhunski tehničari čije se pomeranje granica odvija kroz nadogradnju kompozicija i aranžmana. Faruq Z. Bey je u tom smislu prilično anahrona pojava. Njegov modalni džez na tragu Coltraneovih duhovno-muzičkih potraga, s aromom Mingusovog emotivnog bluza, ne pripada ni savremenom ni tradicionalnom diskursu – Emerging Field je evergrin i lično putovanje jedne neobične umetničke duše.

6. Tin Hat – Foreign Legion (Bag Production Records)

Ovo je verovatno ponajmanje džez od svega na listi, ali svakako zaslužuje pomen – delikatan koktel ciganskog svinga, tanga, teatra, valcera, bluza i džeza, odsviran je uživo, s velikim nadahnućem i brojnim solo-improvizacijama. Odmerena gitarska svirka Marka Ortona pruža više nego dovoljno prostora za razmahivanje Carli Kihlsted (violina), Benu Goldbergu (klarinet) i Ari Andersonu (truba) – muzičarima poznatim po saradnji s njujorškim avangardistima, ali i legendom američke muzike Tomom Waitsom.

5. Mary Halvorson Quintet – Saturn Sings (Firehouse 12)

Marc Ribot je konačno dobio dostojnog naslednika/cu, a svet džeza gitaristkinju originalnog i prepoznatljivog stila sviranja. Iznenađujuća vibrata, skokovi između prefinjenog i distorziranog zvuka, kompozicije i avangardnog haosa, na albumu Saturn Sings nadograđeni su duvačkom sekcijom koja pomaže uigranom triju s remek-dela Dragon’s Head (2008). Alt saksofonista Jon Irabagon, koga znamo iz urnebesne postave Mostly Other People Do The Killing, ovde je odsvirao neka od svojih najsofisticiranijih sola.

4. Hiromi – Place To Be (Telarc)

Još jedno lično otkrovenje. Hiromi mi je bila poznata kao virtuozna pijanistkinja, ali nikako nisam uspevao da zavolim njene radove u bendovima. Budući da nisam ni preveliki fan pijanističkih solo albuma, iznenađenje mi je bilo još veće… ali ovo je muzika toliko eklektična, šarmantna i emotivna, odsvirana sa samopouzdanjem duplo starijeg muzičara, pa mi nimalo nije bilo teško da odbacim predrasude i prepustim se čistom užitku. Hiromi će obeležiti naredne decenije u džezu.

3. Mulatu Astatke – Mulatu Steps Ahead (Strut Records)

Album koji po mnogo čemu priziva epitet „klasično“ – i to u najboljem smislu ove reči. Bilo da se radi o bapu, afričkim ritmovima, latino melodijama, snenim trubama ili živahnim perkusijama. Iako je Mulatu Astatke danas najbliži mladoj publici koja prati radijski i izdavački angažman britanskog DJ-a Gillesa Petersona, muzika na ovom CD-u stremi univerzalnom džezerskom izrazu, i sa prepoznatljivom gracioznošču uklapa etno uticaje s različitih meridijana.

2. Charles Lloyd Quartet – Mirror (ECM)

Kada neka ploča zvuči tako jednostavno i starovremenski, a istovremeno izuzetno moderno i na momente avangardno, ostaje nam samo da se duboko naklonimo majstorima. Charles Lloyd plete zavodljive melodije, Jason Moran svira virtuozno i raskošno, dok basista Reuben Rogers i naročito bubnjar Eric Harland puštaju muziku da pluta, raste i razvija se u neočekivanim smerovima.

1. Esperanza Spalding – Chamber Music Society (Heads Up)

Pre nešto više od godinu dana, prvi put sam čuo za Esperanzu Spalding. Devojku s razoružavajućim osmehom i afro frizurom, koja svira na dodeli Nobelove nagrade Obami i pravi “radio friendly” muziku približavajući džez širokom auditorijumu. Malo me je sve to zanimalo, sve dok nisam čuo Chamber Music Society.

Pitke melodije koje ne zapadaju u banalnost već zvuče kao evergrin, aranžmani koji golicaju maštu i drže čula u naponu pažnje, fuzija klasike, džeza i popa koja se ne dodvorava slušaocu već otkriva nesputani talenat autora…najveće ovogodišnje otkrovenje i remek-delo koje će se još dugo slušati.