By 
1. Tigran Hamasyan – A Fable (Verve)
Talentovani jermenski pijanista snimio je kolekciju pesama bajkovite lepote, koje se mogu slušati bezmalo poput pop hitova – na repeat i s pevušenjem. Dovoljno je virtuozan da zaboravimo na odsustvo pratećeg benda, a stilski je taman toliko nesputan da zaboravimo na žanrovske podele. Njegova muzika više nije džez, klasika, pop ili etno; svi uticaji se prelivaju i prožimaju u celovit i osoben izraz.
2. Leszek Możdżer – Komeda (ACT)
Počev od prošlogodišnjeg albuma Hiromi – Place To Be, solo klavirski albumi su mi postali takoreći omiljena džez lektira, pa makar nikad ne zavoleo Jarrettove koncerte. Sve je na ovom albumu zicer – sjajni poljski pijanista interpretira dela najuticajnijeg protagoniste tamošnje džez scene i velikog filmskog kompozitora, Krzysztofa Komede. Eklektično, pitko i virtuozno.
3. James Farm – James Farm (Nonesuch)
Svake godine razbijam po neku džez predrasudu, a ove godine je na red došao i Joshua Redman. Nikada nisam voleo njegove albume, a ovde je verovatno bilo presudno to što je čitav album kolektivan rad četvorice majstora – tu su još i Aaron Parks na klaviru/klavijaturama, Matt Penman na basu, i bubnjar koji će obeležiti buduće godine džeza – Eric Harland. Savršen sklad sviračke kompetencije i kolektivnog duha, mejnstrim po meri druge decenije 21. veka.
4. Sethstat – Korab (SJF Records)
Da ih već nisam slušao dva puta uživo, za odlični makedonski sekstet bih rekao da je najprijatnije iznenađenje ovogodišnje džez produkcije. Postavka s tri duvača obećava svirački vatromet, naginje eklektičnom fjužnu njujorškog downtowna, ali nadasve imponuje autorski pečatom. Premda je prisutan i humoristično-poletni diskurs, preovladavaju temeljni aranžmani i ambiciozni koncept – preporučuje se slušanje albuma kao celine.
5. Gutbucket – Flock (Cuneiform)
Već poslednjih nekoliko godina moj omiljeni bend našao se na neočekivano “niskom” petom mestu. Ne može se reći da je album naročito lošiji od svojih prethodnika – Gutbucket i dalje plene vrcavim temama i aranžmanima i suludom kombinacijom pankerske energije, humora i ozbiljnog kompozitorskog rada. Neka moje neznatno zasićenje ne obeshrabri nove slušaoce , jer je još jednom sve na svom mestu. Ili – izvan mesta!
Ako listu proširimo i albumima koji nadilaze (liberalne) žanrovske odrednice, u samom vrhu bi se našlo remek-delce latino muzike, simbioza akustične gitare Viniciusa Cantuárije i električne Billa Frisella – Lágrimas Mexicanas. Apsolutni pobednik domaće scene je Majamisty Trio s albumom Mistyland, koji donosi delikatnost nordijskih/poljskih akustičnih pijanističkih trija, kompozitorsku lepršavost bendliderke Maje Alvanović i vanrednu muzikalnost sveprisutne novosadske ritam sekcije Ištvan Čik-Ervin Malina. U konkurenciji reizdanja izdvajam prvi bendliderski album Nelsa Clinea – Angelica (1988), na kome cenjenog gitaristu, uz saksofonistu Tima Bernea, čujemo u nešto mirnijoj varijanti nego što smo navikli poslednjih godina, ali na izvanredno visokom kompozitorskom/sviračkom nivou.
Na još nekoliko inostranih albuma valja obratiti pažnju. Filadelfijski Inzinzac zvuči kao Gutbucket dok su bili mlađi, luđi i siroviji nego danas, no tek mi predstoji temeljnije slušanje njihovog istoimenog debi albuma. Wolfert Brederode se albumom Post-Scriptum nametnuo kao najzanimljiviji izdanak ovogodišnje ECM produkcije, u čemu mu je dosta pomogao delikatni i svestrani klarinetista Claudio Puntin. Julian Lage na albumu Gladwell pleni nekolicinom “hitova”, a više mesto na listi izmaklo je samo zbog neujednačenosti albuma. Upravo ravnomerno raspoređen kvalitet i kompaktnost je jedno od obeležja veoma dobrog albuma J.D. Allena – Victory!, male ode saksofonskom umeću i tradiciji.
I nabrojmo na brzaka još ove: Rez Abassi’s Invocation – Suno Suno, Angelika Niescier – Quite Simply, Tied & Tickled Trio feat. Billy Hart – La Place Demon, Charles Lloyd & Maria Farantouri – Athens Concert, Starlicker – Double Demon… neki su mi sigurno i promakli, neke sam tek počeo da preslušavam zahvaljujući listama kolega, no biće vremena za nadoknadu!
.
By 
By 
By 
By 
xexexe, niko ne sme da komentarise urednikov izbor?
pa ja bi, ko sto znash, ali stvarno ne znam ove likove…. johnnioza deli panticeve poglede i njegov je sticenik, tako da mi se verovatno ne bi dopalo, posto je vojin ukus totalno lame i van bilo kakve kreativnosti… ok, nikola tu i tamo prospe kako urednistvo jazzina voli matsa i to, kako podjednako zarko hrle na rng-rng i na bg jazz fest, ali na listi ni slovo od rng-rng zvuka….
sve panticeva skola, boze sacuvaj!!!!
;))))))
nego, bojane, daj tvoju listu, ako se palish na te tabele… ali dzez, ne world music…. to bi voleo da vidim….
@jelen
nemam jazz liste, to se ne slusa po godinama, ne jurim da cujem sve najnovije. I tesko da podelim sta je jazz, sta improve, sta nesto drugo. Za mene su The Ex riock and roll, makar svirali s Matsom, Kenom, Wolterom i Royem. Mozda pre sta slusa Ring Ring ekipa, ali to ostavljamo za pred festival, Nikola se nece ljutiti da ceka 😉
World music, to stoji na B92 sajtu
upravo, u r my man…;)))
ja sad slusham kalaparushu mekintajra iz 70tih, i nesto od bergmana sto mi promaklo….. toliko toga od muzike mi cuchi na hardovima od avang, improv, free jazza, da mislim da ne bih stigao do kraja zivota da preslusham… 3-4tb, vzhasje… zato me uvek chudi te liste najbolje u ovoj-onoj godini…
pre par godina sam krenuo po abecedi i posle 2 godine sam josh uvek bio na slovu "c", tako da sam batalio alfabet fazon, sad kopam pa sta mi se slusha…
ili shta voja pantic preporuchi!!!
xaxaxax
Mladi Tigran je zaista izdao dobar album i takav stil koji kombinuje world music i jazz meni se jako dopada, ali ne mogu da se otmem utisku da sve to jako podseća na Azizu Mustafu Zadeh, a ona je do sada objavila mnoga albuma koji su bolji od ovoga. U svakom slučaju ovaj album je za poštovanje. A o uticaju Azize na Tigrana evo jedan video link:
http://www.youtube.com/watch?v=XLXY31tNb_o
Kad smo već kod godine klavira ne mogu da verujem da se ne spominje jedno ime. Ne bih da ga pominjem po 101 put.
zaista ne kapiram fascinaciju tigranom ili hiromi ili azizom….
sviraju jazz klavir ko da cepaju klasiku…. mislim, takva vrsta virtuoznosti je potpuno deplasirana… kad ocu razvaljivanje klavira ja odem na evgenija kisina ili tako nesto i slusam gde to ima smisla…
ovako su na pola puta, em ta virtuoznost ide na stetu kompozicije koja deluje besmisleno, em ne moze da zablista u punom sjaju jer je jazz muzika drugacije struktuirana od klasike pa ni virtuoznost se ne vidi na nacin kad se slusaju npr goldbergove varijacije baha, gde se vidi suptilnost talenta pijaniste i najsitnije nijanse izvedbe…
mnogo vise ima smisla ono shto klaviru rade ship, bergman, fon shlipi, misha, bobby few i ostali…
al ajde, kao zanimljivo je da slusam nekoga ko svira jazz klavir ko klasiku… nije nego…
;)))
Joj ja sam zaboravio koje je ono ima. Ajd ponovi, molim te.