The Best Of 2011: Zlatan Dimitrijević

1. Gretchen Parlato – The Lost And Found (ObliqSound)

Verovatno već nakon prvog preslušavanja ovog albuma bilo mi je jasno da ću ga ubedljivo najviše vrteti ove godine. Trijumf vokalnog džeza, otelotvorenje onakvog kakav bi po mom mišljenju trebalo da bude. Parlato kao ravnopravan i aktivan sudeonik u interakcijama neverovatnog benda. Disk koji se može slušati od početka do kraja u skoro bilo kakvom okruženju i situaciji, bez potrebe da se ijednom posegne za skip dugmetom.

2. Peter Evans Quintet – Ghosts (More is More)

Ghosts se doima kao sinteza svega interesantnog što je Evans radio u karijeri, njegovo viđenje mesta tradicionalnog u modernom svetu i pokušaj real-time interakcije elektronike sa akustičnim instrumentima u improvizovanom džez okruženju. Rezultat je u nekim mikro razmerama možda i revolucionaran, u svakom slučaju za džez trijumfalan.

3. Stefano Di Battista – Woman’s Land (Edel)

Ko čuje rimskog saksofonistu odmah će prepoznati u njemu Charlieja Parkera modernog doba. Ovaj album posvećuje nekolicini najznačajnijih žena 20. veka – od plesačice Josephine Baker, preko kosmonautkinje Valentine Tereškove, pa do Elle Fitzgerald, gde solom u komadu Ella uspešno simulira njen sket način pevanja. Odlična produkcija, vrlo širok muzički dijapazon i jako raspoložena italijansko-američka postava Di Battistinog pratećeg benda.

4. John Escreet – The Age We Live In / David Binney – Graylen Epicenter (Mythology Records)

Oba su izdanja Binneyevog Mythology Recordsa, i na oba je Binney u ulozi suverenog altiste. Escreetovo izdanje je potpuno drugačije od prošlogodišnjeg, koje je takođe bilo među mojih top deset. Ovaj put je pijanista pomalo neočekivano “zastranio” ka plesnim ritmovima, a ako je pokretačka snaga Marcus Gilmore, ne vidim zašto bi se bilo ko žalio. Graylen Epicenter je u ovoj godini drugo izdanje za Binneya, i za razliku od Barefooted Town (izdatog za holandsku etiketu Criss Cross) strukturalno nešto ambiciozniji i naravno “binneyevski” otkačen i intrigantan.

5. Rez Abbasi’s Invocation – Suno Suno (Enja Records)

Qawwli prema Abbasijevom tumačenju ima iste spiritualne kvalitete koje u Zapadnom svetu ima gospel. Ove kvalitete na specifičan način naglašavaju i Vijay Iyer i Rudresh Mahanthappa, a sve je propušteno kroz gruv dvojca Johannesa Weidenmüllera i Dana Weissa, čija je kompetentnost u autentičnoj interpretaciji Indijom inspirisane muzike nediskutabilana. Poliritmija se retko doima ovako fluidno i organski.

6. Starlicker – Double Demon (Delmark) / Endangered Blood – Endangered Blood (Skirl)

Šesto mesto za dva nešto avangardnija izdanja. Na jednoj strani, na formu trija redukovan Rob Mazurekov Exploding Star Orchestra – uglavnom na perkusivan izraz koncentrisana svirka, ali sa brdom finesa. Iako onima koji ne mare previše za slobodne forme često na granici slušljivosti, nikada ne odlazi predaleko u fri vode. Oscar Noriega, Trevor Dunn, Jim Black i Chris Speed, pod firmom Endangered Blood, i pored odsustva harmonskog instrumenta i sklonosti ka inventivnošću putem ekstremnih eksperimenata, takođe retko iz melodija odlaze u totalni haos ili potpunu disonancu.

7. Aaron Goldberg and Guillermo Klein – Bienestan (Sunnyside)

Kako god okrenem, bez Goldberga teško da može da prođe neka moja godišnja lista. Ovaj put sarađuje sa argentinskim enigmatičnim kompozitorom Guillermom Kleinom za koga ga veže prijateljstvo stečeno za vreme zajedničkih studija na Berkleeju. Superiorne saksofonske harmonske linije Miguela Zenona i Chrisa Cheecka nisu mogle biti rezultat ničeg manjeg od Kleinovog autorskog i aranžerskog genija, kako njegovu kreativnost krste u muzičarskim krugovima. Za bubnjevima Eric Harland!

8. Julian Lage Group – Gladwell (Emarcy)

Jedan od najimpresivnijih i najmuzikalnijih gitarista trenutno na sceni i njegov do sada najbolji i najzreliji album.

9. The Claudia Quintet +1 – What Is The Beautiful? (Cuneiform)

John Hollenbeck, za potrebe interpretacije poezije Kennetha Patchena u melodijskoj formi,  kvintetu pridružuje pijanistu Matta Mitchella, i “sukobljava” dva (skoro dijametralno suprotna) vokala – Thea Bleckmanna i Kurta Ellinga. Claudia zvuči i dalje kao Claudia. Samo malko drugačije…

10. Tied & Tickled Trio and Billy Hart – La Place Demon (Morr Music)

Poslednji album nemačkog elektro sastava živi od neproračunate i energične svirke sedamdesetogodišnje bubnjarske legende Billyja Harta, koji ovde očigledno nema problema ni sa reumom niti drugim slabostima koje neminovno idu sa starošću. Improvizacija i skoro simfonijski aranžmani, preteća noar atmosfera i lepršave teme – često u istoj kompoziciji.. na ovoj ploči se muzičke konvencije zaista bar za milimetar pomeraju.

11. Avishai Cohen – Seven Seas (Blue Note) / Omer Avital – Free Forever (Smalls Records)

Ako se većini na prvo slušanje učini, kao što je to kod mene bio slučaj, da su ovo već dosta puta čuli na nekim ranijim Cohenovim pločama, predlažem još jedno preslušavanje oslobođeno pretencioznosti. Naime, na ovoj ploči leži dosta dobre muzike, koja uspešno balansira između komercijalnog i umetničkog, iskalkulisanog i spontanog. S druge strane, njegov zemljak Omer Avital pravi mali muzički otklon od svojih jevrejskih korena, i na živom allbumu dopušta svom bendu (u kojem je centralna figura drugi Avishai Cohen – trubač) da se u potpunosti razmaše u prilično žestokom I nesputanom post-baperskom miljeu.

.