The Best of 2014: Zlatan Dimitrijević

Jason Moran – All Rise: A Joyful Elegy For Fats Waller (Blue Note)

Sve osim svakidašnje posvete Fatsu Walleru, legendarnom muzičaru i zabavljaču aktivnom u prvoj polovini prošlog veka, ujedinjuje Morana s jedinstvenom personom pevačice i basistinje MeShell Ndegeocello. U sonično modernom okruženju znalački kompetentno spajaju najsjajnije Wallerove zabavljačke momente s njegovim neskrivenim umetničkim ambicijama. Sve to na ploči koja se svaki put ispočetka sluša s novom dozom usplahirenosti i blaženog osmeha.

David Virelles – Mboko (ECM)

Niko ko iole prati aktuelna džez dešavanja nije mogao prevideti ime ovog mladog Kubanca, kako na omotima nekoliko ovogodišnjih albuma, tako i kao sajdmena u raznim koncertnim postavkama starijih i mlađih kolega. Njegov ECM debi počinje introspektivno, tiho i ezoterično, da bi se, u vidu nagrade strpljivom slušaocu, razvio u uzbudljivu, ali opet suptilnu i elegantnu modernističku eksploataciju afro-kubanskog nasleđa. Podnaslov albuma otkriva i neobičnu instrumentaciju –  Sacred Music for Piano, Two Basses, Drum Set and Biankoméko Abakuá.

Emile Parisien Quartet – Spezial Snack (ACT)

Nadam se da će debitantsko lidersko izdanje za ACT pružiti Parisenu priliku i za definitivnu evropsku afirmaciju koju već odavno zaslužuje, nakon brojnih priznanja u Francuskoj. Evropska improvizovana muzika na tragu najbolje američke zaostavštine zlatnog doba žanra – kompleksna metrika, ekspresivne improvizacije, apstraktni harmonski nizovi… ovaj bend vapi za većim festivalskim binama.

Franklin Kiermyer – Further (Mobility Music)

Pominjanje kanadskog bubnjara, koji trenutno živi i radi u Oslu, većini verovatno neće značiti ama baš ništa, ali činjenica da je on autor jednog od najpotentnijih i najnadahnutijih albuma ove godine, koji sa retko uspešnom formulom revidira vatru i spiritualnost Coltraneove zaostavštine, trebalo bi da ga uglavi u sferu interesovanja ozbiljnih džez konzumenata. Saksofonista Azar Lawrence i pijanista Benito Gonzalez verovatno su na traku ovom prilikom ovekovečili  neke od svojih najubedljivijih impresija, ako ne u karijerama, onda ove godine svakako.

Nick Malcolm Quartet – Beyond These Voices (Green Eyes Records)

Kvartet londonskog trubača predstavlja trenutno najinteresantniju postavku na britanskoj sceni, pri čemu su u potpunosti odmaknuti od hip britanske struje na tragu bendova poput Polar Bear ili Acoustic Ladyland. Avangarda i free povezani intrigantnim harmonijama i gruvovima sa ‘sigurnom’ teritorijom predstavljaju i pijanistu Alexandera Hawkinsa, basistu Oliea Bricea i bubnjara Marka Whitlama kao mladu struju koja će uskoro voditi glavnu reč na velikobritanskoj, a verovatno i evropskoj impovizatorskoj sceni.

Jemeel Moondoc – The Zookeeper’s House (Relative Pitch)

Altista masivnog tona Jameel Moondoc se retko oglašava kao lider, ali kad to uradi rezultati su instant klasici avangardnog džeza. Na ovogodišnjem albumu, varirajući od formata trija do kvinteta, jezgru svog benda po potrebi pridružuje duvačku liniju ili klavir (Matthew Shipp). Nije problem prepoznati duh Aylera, McLeanea, ili Colemana. Moondoc, međutim, istovremeno konstantno pleni jakom individualnošću i tona i izraza, stavljajući ih u podređenu ulogu upečatljive autorske muzike.

The Ed Palermo Big Band – Oh No! Not Jazz!! (Cuneiform Records)

Ako bih birao najzabavniju ploču ove godine, prvo mesto bi, bez razmišljanja, išlo 18-članom bendu saksofoniste/aranžera/bendlidera Eda Palerma. Održati na okupu već 35 godina u maltene neizmenjenom sastavu ovako monstruozan bend, u startu je, posebno u današnjim uslovima fast-food muzičke konzumacije, ravno čudu. Ako se tome doda i entuzijazam uložen u fantastične i suludo kompleksne aranžmane koje bend izvodi, baveći se u poslednjih 20 godina rada mahom zaostavštinom Franka Zappe, dubok naklon se sam po sebi nameće. Ovde se radi o duplom disku podeljenom između prearanžiranih Zappinih radova i ništa infernijeg Palermovog autorskog materijala.

Sylvie Courvoisier Trio – Double Windsor (Tzadik)

Nakon spektakularnog koncerta ovog trija kome sam letos prisustvovao, moja nada da će ova formacija zaživeti i koncertno i studijski nije dala bog-zna-kakve rezultate, jer je pijanistkinja sa Kennyjem Wollesenom i Drewom Gressom odsvirala ove godine još samo par promo koncerata, a onda se vratila drugim aktivnostima. Kako bilo, inspirativna kombinacija džeza, klasike i izuzetno slobodne improvizacije stavlja ovaj album na ubedljivo prvo mesto među klavirskim trio izdanjima ove godine. Nadamo se da će Zorn ohrabriti diskografski kontinuitet ove dobitne kombinacije.

Jon Lundbom and Big Five Orchestra – Liverevil (Hot Cup Records)

Ostin u Teksasu polako postaje jedno od stecišta kreativnih glasova u sferi modernog džeza, te se nakon Ingebrigta Håkera Flatena (koji predvodi tamošnji bend The Young Mothers), tamo obreo i gitarista Jon Lunbom. On ove godine iza sebe ima dupli živi disk (peti po redu za bend) koji možemo smestiti pod etiketu fjužna, gde fuzija podrazumeva ono najbolje na pola puta između bapa neuvreženih konvencija i čiste energije roka. Članovi kvinteta (u kome su i Jon Irabagon i  Moppa Elliott) imaju privilegiju i slobodu da se u ulozi solista na Lundbomovom odličnom autorskom materijalu osećaju ‘kao kod kuće’.

Bobby Avey – Authority Melts From Me (Whirlwind Recordings Ltd)

Dobitnik prve nagrade prestižnog Thelonious Monk takmičenja, mladi njujorški pijanista je ovogodišnjom svitom iz tri dela, inspirisanom kulturnim, ali i burnim istorijskim nasleđem karipske države Haiti,  svojim ambicioznim zapetljanim aranžmanima stavio na muke kolege iz prve lige njujorškog džeza, a koje je angažovao za realizaciju projekta. No, bilo da se radi o frenetičnoj paljbi saksofoniste Miguela Zenona ili mračnim atmosferičnim pasažima gitariste Bena Mondera, Aveyev album je apsolutni trijumf onoga što označavamo kao potraga za konceptualnošću izraza.

Ivo Perelman, Matthew Shipp, Michael Bisio, Whit Dickey – The Other Edge (Leo Records)

Matthew Shipp je sa svojim triom izdao ove godine sasvim solidnu ploču, no kao da na Perelmanovom albumu ove godine dišu zajedno, umnogome zahvaljujući autorskom tj. idejnom impulsu saksofoniste (mada su sve kompozicije formalno potpisane kao grupni uradak, a materijal nastao u toku samo jedne studio sesije). Ovde očekivano imamo komunikaciju među vrhunskim majstorima svog zanata baziranu na međusobnom razumevanju i intuiciji, a kada se kockice poklope, dobijamo čist trijumf uzbudljivog, bez obzira kako ga žanrovski u granicama moderne improvizacije smestili.

Matt Brewer – Mythology (Criss Cross)

Pisana interpretacija liderskog debija basiste ne trpi nikakvo filozofiranje. Sekstet vrhunskih individualaca prži svom snagom u Brewerovim odličnim autorskim radovima, skladno i moderno aranžiranim, a upravo jak autorski materijal ga je na mojoj smestio ispred ambicioznije osmišljenih radova njegovih kolega, a ovde sajdmena – krupnijih autorskih i instrumentalnih faca kao što su Mark Turner, Steve Lehman ili Lage Lund. Kao začinska biljka dodat je i prstohvat Ornettea Colemana u dinamičnoj verziji kompozicije “Free”.

Dave Liebman Group – Samsara (Whaling City Sound)

I nakon 40 godina intenzivne karijere, od Liebmana možete očekivati godišnju hiperproduktivnost reda tri liderska ili ko-liderska albuma, aktivni pedagoški rad i sijaset gostovanja na albumima mahom mladih kolega. Neki od njih (u prvom redu  Bobby Avey) sačinjavaju i njegov novi bend, koji donosi očekivano uzbudljivu muziku ali neočekivano visokog nivoa komunikacije među muzičarima tri generacije. Forma je uglavnom slobodna, omeđena kompleksnim ali nosećim ritmovima, tako da cela priča uspešno funkcioniše na dvojakoj osnovi – apstraktnoj i prizemnoj.

Godina je bila iz moje vizure diskografski izuzetna. Na listu zamalo nisu ušli, ali predstavljaju odlična ostvarenja koja su muzički nemerljivo obogatila prethodnu godinu:

• Audio One – An International Report (Audiographic Records)

• Henry Butler & Steven Bernstein – Viper’s Drag (Impulse)

• John Escreet – Sound, Space and Structures (Sunnyside)

• Steve Lehman Octet- Mise en Abime (Pi Recordings)

• Mark Turner Quartet – Lathe Of Heaven (ECM)

• Nicolas Folmer – Sphere (Cristal Records)

• Regina Carter – Southern Comfort (Sony Masterworks)

• Steve Khan – Subtext (Tone Center)

• Sylvain Rifflet & Jon Irabagon – Perpetual Motion: A Celebration of Moondog (Jazz Village)

• Ambrose Akinmusire – The Imagined Savior Is Far Easier To Paint (Blue Note)

• Avishai Cohen – Dark Nights (Anzic Records)

• Stephane Kerecki Quartet – Nouvelle Vague (Outnote)

Van svake konkurencije je u ton preslikani “Kind of Blue” od strane jedinstvenih Mostly Other People Do The Killing pod nazivom “Blue” (Hot Cup Records).