The Best of 2022: Nikola Marković

Kao i svake godine, konstatujemo kako su „godišnje liste nezahvalne“ te da postoji niz disklejmera, zvezdica, napomena i svega ostalog zbog čega se ograđujemo da neki TOP 10 nije definitivan i isključiv. Stoga i ovaj izbor možete doživeti tek kao jedan od mogućih vodiča. Uživanje u muzici i džezu ponaosob nije takmičenje niti tako želimo da ga doživljavamo, a izbor koji sledi tek je presek ovogodišnjih slušalačkih navika jednog malo iskusnijeg slušaoca džeza i srodne muzike.

Domaći van konkurencije

Kako ocenjivati domaće džez albume, možemo li zaista ikad biti iole objektivni govoreći o muzičarima za čije karijere „navijamo“ od samih početaka i sasvim prostodušno patriotski želimo da se probiju u inostranstvu? S kojima smo tokom godina postali prijatelji ili barem srdačni poznanici, a svakako smo u nekoj vrsti redovnog kontakta? Imamo li neophodnu distancu za iole objektivnu procenu vrednosti njihove muzike? Teško je tvrditi tako nešto.

<iframe style="border: 0; width: 700px; height: 439px;" src="https://bandcamp.com/EmbeddedPlayer/album=3061668388/size=large/bgcol=ffffff/linkcol=0687f5/artwork=small/transparent=true/" seamless><a href="https://dragonsfuel.bandcamp.com/album/fru-ka-d-ungla">Fruška Džungla by Dragon&#39;s Fuel</a></iframe>

Neke od domaćih džez albuma sam slušao mnogo više nego „vrhunska“ strana izdanja koja su verovatno „objektivno“ bolja, šta god to značilo. Na prvom mestu tu je Dragon’s Fuel i njihov sjajan ovogodišnji album „Fruška džungla“, koji je u delu njima naklonjene publike izazvao i blagi skepticizam zbog „pacifikacije“ zvuka i upadlive okrenutosti melodiji/pesmama, naspram željene ili očekivane raskalašnosti u prednjoj duvačkoj liniji. Pored činjenice da se Ivan Burka pridružio na vibrafonu i marimbi, treba istaći da je i saksofonista Peđa Okiljević sve rafiniraniji i istančaniji u kontekstualizaciji sviračkog free/spiritual nasleđa. Album poseduje i specifičnu produkcijsku „audiofilsku“ notu, veoma je topao, i možda je jedan od retkih džez albuma koji će ponuditi barem podjedno uzbudljivo kućno slušanje, poput onog na koncertima.

Fish in Oil su se s albumom „Basamak“ vratili balansu eksplozivnih brzih numera i onih praiskonske lepote, kombinaciji slobodnog džeza, roka i Radovanovićeve naklonosti ka legendama filmske muzike. Bend je zreo, na vrhuncu svojih moći, numere su upečatljive, ima i hitova i koncertnih bombi. Kao treći domaći album koji je obeležio godinu, pomenuo bih novosadski The Howlite u kome sviraju Peđa Okiljević (saksofon) Marko Čurčić (bas) i Dunja Crnjanski (klavir), kao (r)evoluciju na domaćoj sceni ambijentalnog džeza i njegove veze sa evropskim („kontinentalnim“ i skandinavskim) avangardnim tendencijama.

<iframe style="border: 0; width: 700px; height: 1004px;" src="https://bandcamp.com/EmbeddedPlayer/album=1745433377/size=large/bgcol=ffffff/linkcol=0687f5/transparent=true/" seamless><a href="https://thehowlite.bandcamp.com/album/the-disappearance-of-a-cloud">The Disappearance of a Cloud by The Howlite</a></iframe>

Strani van konkurencije

Za razliku od domaće muzike gde se suočavamo sa ograničenom objektivnošću, kod stranaca se javlja večito pitanje – DA LI JE TO DŽEZ?

Premda se granica ne može povući baš lenjirom, sa „one strane džeza“ bih izdvojio dva ovogodišnja izdanja sjajnog multiinstrumentaliste Orena Ambarchija – „Ghosted“ i „Shebang“. Oba se nalaze negde na raskršću minimalističke repeticije kamerno-klasičarskog tipa, post-roka, pa na kraju i džeza kakav neguju Nik Bartsch ili The Necks. Oba albuma su briljantne „vožnje“ na kojima se pojavljuju članovi grupa Fire!, već pomenutih The Necks, pa gitarski maestro Jim O’ Rourke i drugi.

Ove godine je album izdala i all star postava Void Patrol, koju čine saksofonista Colin Stetson, gitarista Elliot Sharp, bubnjar Billy Martin, i Payton MacDonald (klavijature, perkusije). Njihova instrumentalna muzika teško da upada u bilo kakve okvire i granice, kombinuje repeticiju i različite forme improvizacije (od “teksturalne” do klasične), a u neku ruku ima format neobaveznog sešna. Ovaj potpuno neočekivan spoj muzičara koji inače nikada ne rade zajedno, za divno čudo zvuči veoma koherentno i ima specifičan kvalitet konstantne tenzije, “iščekivanja”, tizera koji traje u dužini čitavih numera i drži pažnju tokom čitavog albuma.

<iframe style="border: 0; width: 700px; height: 971px;" src="https://bandcamp.com/EmbeddedPlayer/album=3484538593/size=large/bgcol=ffffff/linkcol=0687f5/transparent=true/" seamless><a href="https://colinstetsonelliottsharpbillymartinpaytonmacdonald.bandcamp.com/album/void-patrol">Void Patrol by Colin Stetson, Elliott Sharp, Billy Martin, Payton MacDonald</a></iframe>

10. Dieter Ilg – Dedication (ACT Music)

Kontrabasista Dieter Ilg ima naizgled veoma „proračunatu“ studijsku karijeru, krcatu albumima na kojima obrađuje i rearanžira legende klasične muzike. Na stranu cinizam spram tržišnog razmišljanja, radi se o kompetentnom muzičaru veoma toplog tona, koji je ovom prilikom snimio solo-kontrabas album. „Dedication“ zvuči kao zbirka soloa istrgnutih iz numera sa bendom, kakve biste mogli slušati u sred nekog koncerta. Ali svaki solo je promišljen, nadahnut, i najjednostavnije rečeno – dobar.

9. Tord Gustavsen Trio – Opening (ECM Records)

Sada već legendardni pijanista, nakon toliko albuma sa bazičnim trijom i proširenim postavama možda i nema mnogo toga novog da odsvira. Tu je zato novi basista Steinar Raknes koji procesuira zvuk tako da njegov instrument zvuči kao električna gitara (recimo Terjea Rypdala), ali bend se zadržava u domenu svog fundamentalnog, prepoznatljivog zvuka. “Opening” nije među najboljim izdanjima trija, ali radi se o sastavu dovoljno upečatljivog, istančanog liričnog senzibiliteta, da se i slabija izdanja nađu na top listama najboljih džez albuma tekuće godine. Tord Gustavsen je toliki garant kvaliteta.

8. Joel Lyssarides – Stay Now (ACT Music)

Pijanista mlađe garde, virtuoz, naizgled ima karijeru kakvu je imao Tigran Hamasyan na samom početku. Naravno, radi se o muzičarima iz različitih muzičarskih miljea i Skandinavac Lyssarides se kreće u domenu koketiranja sa klasičnom muzikom. Uz nezaobilaznu, blago razmetljivu virtuoznost. Sve to uspeva da funkcioniše sasvim dobro zahvaljujući njegovom veoma lepom osećaju za melodiju i interakciju u bendu, po čemu donekle podseća na rane sastave (kontrabasiste) Avishaija Cohena. Mejnstrim džez sceni su ovakvi muzičari uvek dobrodošli.

7. Lampen – Lampen (We Jazz Records)

Duo Lampen čine Kalle Kalima (gitara) i Tatu Rönkkö (perkusije, sempler). Njihova muzika je mogla da upadne i u “nadžanrovski” izbor van konkurencije, ali ima i dovoljno elemenata da se ugodno baškari među “džezerima”. Kalle Kalima je u brojnim bendovima širio poimanje onoga što nazivamo gitarom u roku ili neo-fjužnu, pa tako nastavlja i u ovoj nominalno svedenoj postavi čiji zvuk je veoma prostran, širok, i ima specifičan “live” kvalitet u produkciji albuma. Mada povremeno zvuči kao neobavezno rok džemovanje, u dobrom delu albuma ona suptilno prelazi u veoma razigrane improvizacije i avangardniji pristup jednostavnoj polaznoj matrici.

6. Michael Wollny Trio – Ghosts (ACT Music)

Paradoks kod Michaela Wollnyja je što na ovom albumu, krcatom obradama, zvuči nikad autorskije. Njegov pristup širokom spektru poznatih i manje poznatih numera, od Gershwinovih klasika do nešto opskurnijih rok alternativaca Timber Timbre, ovde je ovenčan i pomalo filozofskim objašnjenjem. Nemački pijanista pojašnjava da kada svirate neku kompoziciju, vi zapravo svirate “vaše sećanje na nju”, a ne kompoziciju kao takvu. Pesme su kao “duhovi”, pa otuda i naziv albuma. Ovaj pristup je značajno oplemenio njegov tipičan modern-piano-trio izraz.

5. Joona Toivanen – Both Only (We Jazz Records)

Još jedan klavirski trio na listi, ovoga puta u ritmički modernom ključu i razigran na planu interakcije između muzičara. Ovo nije izdanje koje ima upečatljive pesme ili nezaboravne soloe, ali pleni i raspliće se, razigrava, i nekon velikog broja slušanja.

4. Wolfert Brederode, Matangi Quartet, Joos Lijbart – Ruins and Remains (ECM Records)

Wolfert Brederode je pre 15-ak godina bio nešto poput Torda Gustavsena za siromašne, govoreći jezikom popularne kulture. Previše sličnog stila, a manje prepoznatljiv i popularan. Od tada je strpljivo istraživao različite bendove i formate, odmicao se od prepoznatljivog formata, pa aktuelni album “Ruins and Remains” možemo smatrati vrhuncem njegove dosadašnje evolucije. Premda se kreće u prepoznatljivim melodijskim okvirima, format sa klavirom, bubnjevima i gudačkim kvartetom mu sasvim odgovara i daje prostora da se aranžerski razmaše, pa i da ustanovi ovu simbiozu evropskog džez pijanizma i klasike/gudača kao novi džez standard.

3. Szun Waves – Earth Paterns (The Leaf Label)

Londonski trio koji čine elektronski producent Luke Abott, saksofonista Jack Wyllie i bubnjar Laurence Pike najbolji je iz ovogodišnje nabujale produkcije britanskog džeza. Kombinacija različitih etapa iz karijere elektro-minimal džeza Portico Quarteta i novog retro-futurizma kao omaža muzici i popularnoj kulturi osamdesetih, ovde zvuči savršeno kompaktno. Melodijski upečatljivo, aranžerski razmahano, jednostavno, pitko i razigrano.

2.  Uusi Aika – Uusi Aika (We Jazz Records)

Finski We Jazz je jedna od najuzbudljivijih novih džez etiketa u Evropi. Nakon prošlogodišnjeg sjajnog debija Linde Fredriksson, ovogodišnje “iznenađenje” (barem za nas ne-Fince) je sastav koji predvodi saksofonista Otto Eskelinen. Temeljno ukorenjen u melodičnim aspektima slobodnog i spiritualnog džeza, radije bismo ga mogli uporediti sa Alice Coltrane nego sa Johnom. Tim pre što koristi i citru, pa japanski duvački instrument šakuhači, i pravi intrigrantan spoj zapadne i istočne spiritualnosti kroz punokrvan, „pravi“ džez i toplu, mekanu i živu produkciju.

1. Joel Ross – Parable of the Poet (Blue Note)

Vibrafonista Joel Ross već od starta je trijumfalno započeo karijeru, nastupajući (između ostalog) sa Makayom McCravenom, pa samostalnim albumima za Blue Note, kojih je naređao već tri. Džezerska javnost i kritika obično lako prigrle nove muzičare na „retkim“ džez instrumentima, a oni im uzvrate svojom virtuoznošću, i svi budu srećni. Joel Ross je odabrao nešto drugačiji put, stavljajući fokus na svoje kompozicije, bendove, interakciju, vrednosti deljenja i kolektiva, zajedništva. Već na svom trećem albumu „Parable of the Poet“ uspeo je da proširi bazičnu postavu i napravi raskošne aranžmane, a da pritom zadrži fokus na „bazi“ i ne raspline se. Izuzetno melodičan, pažljivo aranžiran, na momente kompleksan a uvek pitak, ovo je album koji se može doživljavati i kao mejnstrim biser i kao avanturistički album za zahtevnog slušaoca.