By 
Prošlogodišnji album Eternal Interlude predstavljao je pravi trijumf za bubnjara i kompozitora Johna Hollenbecka. Sledeći sopstvenu, nimalo konvencionalnu autorsku viziju, napravio je delo obasipano hvalospevima sa svih strana, od mejnstrim do avangardne kritike. Krunu medijske pažnje predstavljala je pomalo neočekivana (ali itekako zaslužena) Gremi nominacija za najbolji album u kategoriji big bendova.
Hollenbeck je vredan muzičar koji je nastupao sa desetinama različitih postava (svirao je, između ostalih, i sa bendom našeg Nenada Vasilića), ali je najveći autorski pečat ostavio kao predvodnik The Claudia Quinteta. Ovaj ansambl se, tokom prethodnih desetak godina, pokazao kao jedan od najunikatnijih modernih džez ansambala na sceni, spajajući Hollenbeckove zamršene kompozitorske ideje, minimalizam Stevea Reicha i post-rokersku repeticiju, diskretne etno momente i izvanredno sofisticirane instrumentalne deonice, u celinu koja nadilazi žanrovska obeležja.
Regularnoj postavi benda, koju uz bendlidera čine saksofonista/klarinetista Chris Speed, vibrafonista Matt Moran, kontrabasista Drew Gress i harmonikaš Ted Reichman, ovom prilikom se pridružuje pijanista i dugogodišnji Hollenbeckov saradnik Gary Versace, koga smo imali prilike da slušamo i na već pomenutom prošlogodišnjem remek-delu Eternal Interlude.
Hollenbeck je kompozitor koji piše instrumentalne deonice za konkretne muzičare, i ovo gostovanje nije nimalo slučajno. „Gary uvek pristupa muzici kao kompozitor i trudi se da njegove partiture zvuče komponovano, čak i kada one to nisu”, rekao je šef Claudia Quinteta pred izlazak albuma. Slična konstatacija bi se mirne duše mogla primeniti i na ostale muzičare u bendu, koji odmerenim i jezgrovitim soloima ostavljaju kompleksne kompozicije i aranžmane u prvom planu.
Versaceov uticaj najbolje se očitava u uvodnoj Crane Merit, pravolinijskoj temi u kojoj se repetitivni i umirujući klavirski akordi nadvijaju nad čitavom zvučnom slikom. Pijanističke deonice nisu tu kako bismo, eto, imali još jednog solistu, već su pre svega sastavni deo kompozitorske vizije, u kojoj se slojevitost kotira iznad virtuoznosti.
Royal Toast se stilski nadovezuje na prethodna četiri albuma Claudia Quinteta, te nudi niz harmonski složenih tema, promena ritmova unutar pesama, te asimetričnih, kontrapunktalnih instrumentalnih deonica koje se sa svakim sledećim slušanjem sve bolje slažu u slušaočevoj imaginaciji.
Neuhvatljivi ritam i njegove tanane varijacije u naslovnoj numeri su podloga preko koje se „nadmeću“ Speed i Versace, dok je za dramatičnost zadužena Patterna Tera, koja se iz vrtloga udaraljki uzdiže do glasne kulminacije s blago disharmoničnom i slobodnom harmonikom. Hollenbeck ubedljivo poentira i onda kada to najmanje očekujemo, u numerama poput Karamag ili Armitage Shanks – s naizgled banalnom temom i strukturom na početku, i razradom tako vešto i suptilno sprovedenom u delo da i ne primetimo u kom trenutku smo još jednom uvučeni u koloplet neparnih ritmova, dugačkih melodija i soloa koji se „prelivaju“ jedni preko drugih.
Numere na albumu su isprecane kratkim intermecima, u kojima svaki od muzičara svira „u duetu“ sam sa sobom – premda je ideja da se nasnime i uklope različite instrumentalne deonice istih muzičara zabavna, u praksi nema naročiti efekat sem kratkog predaha između „pravih“ pesama.
No to je manje bitno od utiska da je John Hollenbeck na vrhuncu svojih moći, u fazi karijere kada gotovo svaki album koji isporuči može da se svrsta u sam vrh aktuelne džez produkcije. Izuzetak nije ni Royal Toast, čije se čari sve više otkrivaju sa svakim novim slušanjem. Budite strpljivi, jer nagrada sledi.
John Hollenbeck – bubnjevi, perkusije
Chris Speed – tenor saksofon, klarinet
Ted Reichman – harmonika
Drew Gress – kontrabas
Matt Moran – vibrafon
Gary Versace – klavir, harmonika (16)
By 
