The Jazz Passengers – Reunited (Justin Time Records)

Nakon 12-ogodišnje pauze, The Jazz Passengers se vraćaju na scenu. Krajem osamdesetih, pod vođstvom saksofoniste Roya Nathansona I tromboniste Curtisa Fowlkesa, pojavljuju se kao istinska alternativa ovaplođenim downtown progresijama i ironični osvrt na tradicionalne elemente koje žanrovski establišment naziva „srž džeza“.

Serenade, karneval, pripovedanje i igra, sprdanje i pokolj, lepota i jeza, ulagivanje i ironija, sving, r&b izopačenja, pop dive i vapaji postmoderne, agitacija i atmosfera, kič i metafizičko u izrazu, samo su neki od manifestacija koje se ukazuju slušaocu prilikom preslušavanja njihovog materijala.

Rastakanje i rekonstrukcija forme, kao i većina gore navedenih pojava, prisutni su i u stvaralaštvu izuzetnih The Lounge Lizards, ali čini se da su Passengers u svojim nastojanjima otišli korak dalje, pa njihove kompozicije osim promišljenosti i samoironije nude više ekstrovertnosti i društvene angažovanosti. Naravno, nije u pitanju poziv na prevrat i linč postojećih društvenih struktura i obrazaca, već ono pokretačko, svojstveno ikonama pop kulture – ne mogu da se odupru zovu promene, baš kao što to nisu mogli ni Charles Mingus ili Sun Ra. Zato je rad ovog benda od samog početka obeležen saradnjom sa subverzivnim i tragalačkim ličnostima/muzičarima (Deborah Harry, Marc Ribot).

Sardonično-zajedljivi humor deo je ovog ostvarenja i trajno obeležje Jazz Passengersa, i jednako je aktuelan kao što je nekada bio Zappin komičarski aspekt. Na granici pripovedanja, propovedanja i ličnih ispovesti, obojeni koloritom megalopolisa, Jazz Passengers ponovo plene svojim stavom sa kojim se svako misleće biće može poistovetiti, bez obzira na stanovište koji gaji prema raskošnom muzičkom pluralizmu, na koji se ipak treba navići.

I ovde se muzika krećeod svinga i tradicije do fri-džez fraziranja i buke, od zavodljivih i pseudoljubavnih iskaza do odjeka sveameričke ozlojeđenosti društvom u kojem se živi, od energičnih limenih prepleta do uznemiravajućih ambijentalnih fraza vibrafona…Sve u vezi sa novim albumom je simpatično, ironično i zabavno – raspoloženja ljudi koji sviraju, sam naziv benda i novog albuma.

Re-united je naslovljen po obradi planetarnog Peaches and Herb hita prisutnog na albumu, a koga su se volšebno latili i rok povratnici Faith No More, vrativši se na scenu iz sličnih samoironičnih pobuda. Izbor naslova i obrade je i odraz prezira prema sveprisutnim ponovnim okupljanjima u roku, koja veliki igrači u muzičkoj industriji izvlače kao adut ne bi li je sačuvali od potpune propasti.

U napadu nostalgije, bend ponovo poziva na saradnju stare prijatelje kao što su Deborah Harry i Elvis Costello, i kao da nastavlja onde gde su stali na albumima In Love i Individually Twisted. Autorski radovi prožeti su i stopljeni u celinu sa dekonstruisanim obradama Peaches and Herb, Blondie, Radioheada, Davida Calea, i tvore kompaktan album velike snage, u svom lakonskom odgovoru na pitanje sprege i dihotomije slobodnih i konvencionalnih formi.

Iako u kvalitativnom smislu Reunited ne nudi ništa novo, svi poznati elementi autorskog pregalaštva Passengersa su ovde maestralno sjedinjeni i predstavljeni slušaocu, željnom slobode muzičkog izražavanja i lišenog poriva da nanovo razmišlja o dometima džez i „ne-džez “ formi i formata.

Curtis Fowlkes – trombon, vokal; Roy Nathanson – alt i sopran saksofon, vokal; Bill Ware – vibrafon; Brad Jones – bas, vokal; E.J. Rodriguez bubnjevi (1-6, 8, 9); Sam Bardfeld – violina (1-7); Marc Ribot – gitara (1-6); Elvis Costello –  vokal (1); Deborah Harry – vokal (8, 9); Susi Hyldgaard – vokal (7); Rob Thomas – violina (8, 9); Russ Johnson – truba (7); Tanya Kalmanovitch – viola (7); Ruben & Patricia Munne – uvodni dijalog (7)