The Portico Quartet – The Portico Quartet (Real World Records)

Portico Quartet je savremena džez grupa iz Londona, osnovana 2005. godine. To “savremena” verovatno na najverniji način dočarava način na koji se ovi momci ohode prema džezu. Prvi ploču “Knee-deep In The North Sea” su objavili 2007. godine (taj album beše nominovan za “Mercury” nagradu, a britanski nedeljnik “Time Out” ga je proglasio najboljim džez izdanjem 2007), a drugi album “Isla” je ugledao svetlost dana dve godine kasnije. Iako im je debi mnogostruko hvaljen na sve strane, dozvolići sebi slobodu i reći da je “Isla” bio još zreliji i kompaktniji, da ne kažem bolji. Sećam se da sam pre dve godine malo slušao neki džez album novijeg datuma toliko kao ploču “Isla”.

Ovogodišnji album (koji se zove isto kao i bend) im je treći u karijeri, no po jednoj stvari je poseban. Naime, njihov dosadašnji zvuk se bazirao na instrumentu heng, što je posebna vrsta metalnog bubnja koji se svira rukama (ne palicama) i koji je izmišljen 2000. godine u Švajcarskoj. Taj instrument je svirao Nick Mulvy, koji je prošle godine rešio da napusti Portico Quartet i da se oproba u solo vodama.

Preostali članovi grupe, bubnjar Duncan Bellamy, kontrabasista Milo Fitzpatrick i saksofonista Jack Wyllie su čak u jednom momentu razmišljali da raspuste bend, no želja za otkrivanjem neistraženog je ipak preovladala. Tako je na Mulvyjevo mesto došao Kier Vine, momak kome je klavir osnovni instrument, no podrazumevalo se da će morati da nauči da svira heng. Iako se Vinea za relativno kratko vreme uspešno “sprijateljio” sa hengom, on je uneo potpuno novi zvuk u muziku benda.

Ono po čemu se album Portico Quartet najviše razlikuje od njihova prva dva izdanja jeste zaokret sa akustike na elektroniku. Iako se za ove momke ne može reći da su se ikada gnušali inovacija, a posebno elektronike, činjenica je da je novi album potpuno drugačiji u odnosu na prethodini “Isla”. Tu prvenstveno mislim na Vineove klavijature, koje čine osnovu gotovo svake pesme na ovoj ploči.

Na novom albumu se nalaze kompozicije koje inspiraciju crpe u ambijentalnoj, elektronskoj, džez, rok i world muzici. Poprvi put imaju i pesmu u kojoj se čuje vokal – reč je o numeri “Steepless” koju peva švedska pevačica Cornelia. Muzička štampa sa Ostrva ih već naziva naslednicima grupe Cinematic Orchestra, a kao novi uticaji pominju se savremeni kompozitori Steve Reich i Max Richter, hip-hop muzičar Flying Lotus, pionir dub-step zvuka Burial, ali i indi-pop grupa Bon Iver. Korak sa starim zvukom benda održava kompozicija “Spinner” u kojoj se prepliću akustični (na momente setni, na momente divlji) saksofon i kontrabas, sa elektronskim ritmom. Kada bih morao da izaberem omiljenu temu sa ove ploče, to bi sasvim sigurno bila “Spinner”.

Kombinacija Vineovih elektronskih efekata, semplovanog zvuka henga, usvirane ritam sekcije Bellamyja i Fitzpatricka, kao i razuzdanog saksofona Wylliea, na ovoj ploči se pokazala kao više nego uspešna. Iako je njihov prethodni album “Isla” mini remek delo savremenog džeza, čini se da su sa novim albumom pokrenuli ništa manje uspešno poglavlje u svojoj, nadajmo se dugoj, karijeri.

Duncan Bellamy – bubnjevi

Milo Fitzpatrick – kontrabas

Keir Vine – klavijature, elektronika, heng

Jack Wyllie – saksofon