The Smile u Beogradu: Odškrinuta vrata percepcije

Mesto: Hangar, Beograd / Datum: 14. jun 2024. / Foto: Bojana Janjić

Radiohead je bio samo jedan u nizu velikih bendova s ozbiljnom ovdašnjom bazom fanova za čije je gostovanje Srbija ostala uskraćena. Bolje nisu u prethodnih desetak godina prolazili ni poklonici aktuelnih muzičara koji su bili odmaknuti od glavnih tokova. Ceo ziheraški manir lokalnih promotera orijentisanih na dovođenje uvelih dinosaurusa i tribjut-aktova solidan je i posredni ekonomski pokazatelj stanja u kojem se država batrga skoro pa u ropcu i, kao takav, apsolutno je referentan u odnosu na države u okruženju. Zbog toga se gostovanje grupe The Smile doima kao prilična anomalija u sveopštoj koncertnoj ponudi Beograda. Ova vest je bila toliko lepa, da nam ne pada na pamet da organizatoru eventualno spočitamo namere o keširanju na slavi benda čiji kreativni dvojac danas predvodi jedan sasvim novi bend, koji je danas sve osim side-projekta Thoma Yorkea i Jonnyja Greenwooda; u pitanju je zasebna jedinka sa dva odlična albuma koja se koncertnim repertoarom u potpunosti odmiče od Radiohead zaostavštine i balasta.

Za predjelo je adekvatno izabran engleski DJ i producent, elekro-frik James Holden. Eklektični 45-minutni set predstavio ga je u njegovoj aktuelnoj avanturi eksploatacije modularnih sintisajzera koja ga dovodi na raskrsnicu ambijentalnog tehna, ritualne trens muzike, nju-ejdža i spiritualnog džeza. Saksofonista koji ga je pratio, svojom je nerekto veoma slobodnom svirkom doprineo raznovrsnosti i humanom elementu ovog dinamičnog seta, koji je podigao tenziju kod već prilično razdražene publike.

Prilično dug red ispred ulaza u koncertni prostor Hangara stvorio se već oko pola osam. Najzagriženijim fanovima je, razumljivo, bilo stalo da zauzmu što bolje mesto ispred bine, te što neposrednije uživaju u koncertu. Naša ekipa je, ipak, odlučila da ulazak u halu odloži degustacijom piva u okolnim popularnim pivnicama, a kao rezultat ove odluke zaslužila mesto u desnom delu sredine partera. To se, srećom nije ispostavilo kao hendikep jer je binski šou bio podjednako dobar za sve: odličan zvuk u ovom potencijalno problematičnom prostoru dodatno je nadograđen izvrsnom rasvetom sastavljenom od LED-stubova koji su u realnom vremenu detaljno i elegantno prikazivali muzičare. Tako je u tačno 21.15 grandiozno i počeo koncert The Smile, uz euforiju koju normalno ne bismo uparili sa elegičnim uvodom u vidu kompozicije ’’Wall of Eyes’’.

No, nakon ovog suptilnog opipavanja pulsa, bend nastavlja razigranije rafiniranim rastegljivim gruvom ležerne ’’The Opposite’’, fokusirajući se u prvom delu koncerta na uspešnice sa prvog albuma A Light for Attracting Attention. Fri-džezerski uvod u numeru ’’A Hairdryer’’ uvodi u zvučnu sliku tajno oružje benda, pridruženog saksofonistu Roberta Stillmana. S druge strane, ne toliko tajno oružje, ali ipak uvek u senci velikog dvojca je bubnjar Tom Skinner. Poznat prevashodno kao jedan od dvojice perkusionista jednog od ključnih sastava nove londonske džez struje Sons of Kemet, i sam je izuzetan kompozitor iza koga stoji izvanredni album Voices of Bishara kojim smo se već bavili na društvenim mrežama. Ne ulazeći u to koliki je njegov autorski input u bendu The Smile, Skinner svakako vodi bend smernicama koje njegovo iznijansirano i fluidno bubnjanje diktira i kao takav ima nemerljiv doprinos njegovom zvuku.

Ipak, ličnost oko koje se najviše toga vrti je veliki Thom Yorke. Njegov autorski i izvođački pečat je toliko jak, da je nekome ko prvi put čuje The Smile, asocijacija na zaostavštinu slavnijeg benda sasvim prirodna. Iako je muzika The Smilea svedenija, sirovija, slobodnija, pa i neposrednija, lično ne bih imao ništa protiv da ih karakterišu kao ’’Radiohead sa razigranim i (povremeno) nasmejanim Thomom Yorkeom’’.  Sam York bi verovatno imao. The Smile predstavlja i nedvosmislen povratak dvojca gitarama. I dok je binom prodefilovalo čak petnaestak različitih gitara, na sceni su se nalazili i analogni i modularni sintisajzeri, klavir i harfa.

Kada smo se mi, koji smo ih uživo videli po prvi put, uverili da Tom Yorke i Jonny Greenwood nisu mitska nego stvarna bića, dobili smo i retku privilegiju da posvedočimo i slabostima tipičnim za smrtnike. Nakon dva neuspela pokušaja uvoda u zamršeni perkusivni rif u kompoziciji ’’Thin Thing’’, Jonny Greenwood je konačno odustao. Iako smo to veče ostali uskraćeni za ovu (nekima od nas te večeri, možda i omiljenu kompoziciju benda), prisustvovali smo momentu koji će verovatno biti jedinstven na ovoj turneji i podsetiti nas da su ovi muzičari, iako stoprocentni profesionalci, ljudi od krvi i mesa. S druge strane, Greenwood se kao takav ipak vidno nije u potpunosti oporavio do kraja koncerta, te je incident, iako ne previše uticao na kvaliet izvedbe, nesvesno postavio barijeru u neposrednosti i verbalnoj komunikaciji između muzičara i publike. Skandiranje podrške koje je publika, međutim, uputila u par navrata nakon toga pomalo indisponiranom Greenwoodu bilo je zaista dirljivo.

U drugom delu koncerta je kurs promenjen ka materijalu s aktuelnog albuma Wall of Eyes, koji oslanjajući se više na atmosferu i smene raspoloženja nego na ritmičnost, zahteva nešto veću fokusiranost slušaoca. Ova muzika, koja se u biti može okarakterisati kao progresivni rok sa izraženim kraut senzibilitetom, neupitno duguje onome što se u žanrovskim smernicama dešavalo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Nikako se, međutim, ne može diskreditovati kao anahrona. Ona svojim melanholičnim nagoveštajima nadolazećih potencijalnih katastrofa i pretećih nesreća predstavlja najmerodavniji politički i društveni zeitgeist.

S tim u vezi, iako je u muzika benda sama po sebi sugestivna, Yorkovi stihovi su, i pored toga što nekad deluju kao niz samodovoljnih metafora, ipak neodvojiv segmenat konačne ideje The Smilea. Njegova poruka, posebno u kompozicijama ’’The Same’’ ili još zvanično neobjavljenoj ’’Colours Fly’’, stiže kao vapaj u nastojanju konačnog spajanja sa Univerzumom i pokušaja da publiku prebaci u davno izgubljeni raj čiste svesti, oslobođene sopstevnog tereta. I ako Aldous Huxley u svojim ’’Vratima percepcije’’ tvrdi da takvo stanje može da se dostigne samo kroz fizičko iskustvo potpomognuto psihoaktivnim supstancama, York teži tome da jedinstvo sa svetom postigne u neizmenjenom stanju svesti – kroz kreativni čin umetničkog delovanja. Takav nastup se može smatrati emanacijom ljubavi prema čitavom ljudskom rodu, kroz želju da ono spozna svoj puni potencijal koji je uporno i sistemski, i delom nesvesno, sputavan. Ovakve ideje su kroz Yorkove divne falsete ali i sugestivne krike i uzdahe, nadamo se, uspele da ovo veče prisutnima barem odškrinu pomenuta vrata.

Zvanični deo koncerta je završen epskom kompozicijom ’’Bending Hectic’’, koja je od uvodne introspektivnosti gradacijski rezultirala kakofoničnim, praktično doom krešendom i ostavila publiku u delirijumu koji je mogao da rezultira jedino poštenim bisom sastavljenim od čak četiri numere.

Zvanično rasprodati koncert benda The Smile je ukazao na činjenicu da bi dovođenje aktuelnih i recentnih aktova smelo da za organizatore počne da biva regularna praksa, čak i po cenu nešto većeg rizika. Šetnja ka izlaznim vratima dvorane svakako je bila ispunjena osećajem da se prisustvovalo nečem većem od pukog rok koncerta koji će identičnom set-listom imati koliko sutradan reprizu na sledećoj destinaciji turneje.