The Thing with Otomo Yoshihide – Shinjuku Crawl (Smalltown Superjazz)

Trag koji je Otomo Yoshihide ostavio u istoriji japanske, ali i svetske improvizovane muzike i avangarde dubok je i neizbrisiv. Od ranih poigravanja sa klasičnim instrumentima, trakama i gramofonima, do kompleksnih avangardnih projekata kao što su bili Ground Zero ili Ensemble Cathode, preko redukcionističkih onkyo radova pa sve do povratka (ne baš) klasičnom džezu u Otomo Yoshihide’s New Jazz Quintet/Orchestra, ovaj diplomirani muzikolog stvarao je muziku barem onoliko zvučno zavodljivu koliko je bila intelektualno provokativna.

Sa druge strane, The Thing su verovatno najeksplozivnija stvar koja se u poslednjih deset godina dogodila evropskom džezu i spajanje Yoshihideovog post-modernog pristupa sa „action jazz“ filozofijom Gustafssona i ekipe je kad-tad moralo da se desi.

Shinjuku Crawl snimljen je pre dve godine u Tokiju, a za miks pultom sedeo je niko drugi do Jim O’Rourke. Prva stvar koja u vezi ove ploče pada u oči je koliko je ona zapravo jednostavna, čak na neki način konzervativna. Yoshihide se ovde drži samo električne gitare, instrumenta koji uglavnom svira u svom džez orkestru, a The Thing sviraju isključivo svoje matične instrumente, bez upada elektronike koja će nekoliko meseci kasnije postati deo njihovog živog seta.

Ovo je ploča koja improvizaciju pokazuje kao ono što jeste – proces, a ne proizvod. Nema definitivne verzije muzike zabeležene tokom ovog sešna, što je simbolisano i kroz tri „pokušaja“ da se naslovna kompozicija privede nekakvoj konačnoj formi. U prvom, energija koju muzičari emituju je najintenzivnija, sa Gustafssonovim saksofonom koji vrišti iz sve snage i Yoshihideovim distorziranim vah-vahom. Drugi pokušaj je već opušteniji, otvorenije naklonjen igri i imaginaciji, dok u trećem muzičari dostižu potrebnu ispražnjenost od želje da zadovolje bilo kakvu formu pa je u njemu igra najzanimljivija, a buka najopasnija.

Gustafsson je, naravno, najglasniji evropski tenorista (ako svesno ne uzmemo u obzir patrijarha Brötzmanna), ali njegovo sviranje na ovom albumu ne iscrpljuje se u sipanju vatre i krvi, naprotiv. Ležerno bi-bap fraziranje usred sveopšteg krša i loma podseća na to da je The Thing nastao iz poštovanja prema Donu Cherryju, čoveku ideje i melodije, ne samo razobručene ekspresije. Nilssen-Love i Flaten su najvrelija fri-džez ritam sekcija na planeti u ovom trenutku i njihovo prelaženje iz zapaljivog gruva u slobodne pasaže i natrag bilo bi dovoljno samo za sebe, čak i da ostala dvojica muzičara nisu bili prisutni.

Yoshihideovo sviranje je ovde u određenom smislu najzanimljivije. Otomo je više priučeni nego pravi gitarista i njegova uloga u sopstvenim sastavima najčešće se tiče atmosfere i boje, a ne dominiranja zvučnom slikom. To je i ovde velikim delom slučaj. Međutim, Yoshihide bez mnogo stida preuzima i čeonu poziciju, pokazujući lekcije koje je naučio od pokojnog Masayukija Takayanagija. Naravno, za razliku od Takayanagijeve agonijom ispunjene ekspresije, Yoshihideova buka je smirenija, emotivno uzdržanija, a bujice tečnog metala koje ispušta kroz gusto rastinje ispleteno od akustičnih instrumenata skandinavske trojke daje muzici nove dimenzije i značenja.

Shinjuku Crawl dopunjen je sa još tri improvizacije u kojima se proširuje igranje tišinom i bukom, gestovima i ćutanjem. Iako Gustafsson ploču opisuje kao „eksploziju“, istina je i da ovaj album sadrži mnogo materijala za kontemplaciju, podsećajući da njegovi autori nisu nikakva dečurlija koja samo vikom ume da privuče pažnju. Sveden po konceptu, ali moćan u izvedbi, Shinjuku Crawl je izvrstan komad klasične improvizacije i još jedan odgovor na večito pitanje šta gitara treba da radi u džezu. The Thing i Yoshihide i dalje sarađuju, često nastupajući zajedno. Kako smo ih sve već (doduše odvojeno) gledali u Beogradu, možda i nije uzalud nadati se da će se i ova eksplozija jednom desiti na nekoj domaćoj bini.

Mats Gustafsson – tenor i alt saksofon

Ingebrigt Håker Flaten – kontrabas

Paal Nilssen-Love – bubnjevi

Otomo Yoshihide – električna gitara