By 
Ovogodišnji džez festival u francuskom gradu Marciac su ozvučila imena pijanista Ahmada Jamala, Hiromi, Yarona Hermana, Randyja Westona, McCoya Tynera i Baptistea Trotignona. Tu bi se moglo i stati, ali tako ne misli organizator. Ovoj listi od koje se doista dobija vrtoglavica, pridodao je još sijaset izuzetnih muzičara. Nezaobilazna, nalik maskotama festivala, dva su virtuoza: trubač Wynton Marsalis i harmonikaš Richard Galliano. Njihov susret na ovom istom mestu avgusta 2008. godine značio je ukrštanje instrumenata i zajednički nastup ovekovečen na audio i video izdanju From Billie Holiday To Edith Piaf: Live in Marciac.
Muzika je posvećena dvema kraljicama čije su životne putanje bile i slične i različite, žene koje su svojim glasovima vladale i zasipale emocijama proisteklim iz interpretacija njihovih pesama. Jedan francuski vrabac i jedna američka dama rođene su 1915. godine. Marsalis i Galliano su svojim omažom na neki način anticipirali 2015. godinu koja je svetska stogodišnjica rođenja Edith Piaf i Billie Holiday.
Marsalisov kvintet sa Richardom Gallianom i pijanistom Hervéom Sellinom je priču o dve sjajne pevačice spojio i ispričao trudeći se da zadrži ono što je izuzetno u muziciranju obe ove umetnice: samu muziku. Njoj su se obe priklanjale, poklanjale i unosile bez ostataka – otud je Edith najveća francuska šansonjerka, a Billie najveća džez pevačica. Majušna Edith je svoje balade i šansone pevala snažno, katkad i dramatično, ali i sa puno nežnosti… Billie je imala jedinstven džez vokal, opor i topao u isto vreme, prefinjeno fraziranje, istančanu dinamiku…
Na ovom albumu svima znane melodije su i dalje prepoznatljive, skoro nedodirnute Marsalisovim aranžmanima, iako je šansone pretvorio u džez, a u instrumentima (pre svega u svojoj trubi i Gallianovoj harmonici), potražio vokale. Billie se pevajući uspevala utopiti u boju instrumenta, pa bi ovaj Marsalisov pristup bio u istom pravcu, ali različitom smeru.
Ovo je naočigled jednostavna, razigrana i pitka muzika koju najednostavnije možemo nazvati samo džez, bez ikakvih podžanrova. I sva ritmičnost i lepršavost kojom je Marsalis oslikao ovaj projekat neumitno navodi da je njegova osnovna ideja bila da nam ukaže koliko energije i odvažnosti je moralo biti u životima dve žene kako bi stale pred mikrofone i bile one po čemu ih raspoznajemo: Edith i Billlie.
Promena tempa u određenim kompozicijama je jako važan segment kojim se Marsalis služi da muziku dovede do slušaoca najkraćim putem. Još od uvodne Edithine dinamične i lepršave La Foule, ušli smo sa Gallianovom harmonikom u priču o pariskim trotoarima. Začudo, u sve to Marsalis savršeno uklapa muziku meksičkih marijačija u određenim deonicama, i po tome su njegovi aranžmani zaista posebni.
Album je koncipiran uz naizmeničnu smenu pesama obeju dama koje su inspiracija ovog albuma. Kroz Them There Eyes nas, nimalo slučajno, vodi tenor saksofonista Walter Blanding. Između vokala Billie Holiday i ovog instrumenta kao da nije bilo razlike, posebno ako je saksofon bio u rukama Lestera Younga. Padam, Padam u ritmu valcera…nanovo Billie…
Odsvirana muzika nalik je raznobojnom i savršeno uklopljenom mozaiku ili kolažu. I u svim ovim Marsalisovim eksplozijama, smeštena je i Gallianova Billie, komponovana 1995. godine i izvedena na nekolicini njegovih albuma. Nostalgična, setna, prefinjena – to je Lady Day u očima i mislima Richarda Galliana. Mali kombo sastav pijaniste Teddyja Wilsona je 1935. godine snimio sving What A Little Moonlight Can Do. Pevala je Billie Holiday, i čini se da je Marsalis odlično portretisao Lady upravo ovakvim materijalom.
I još jedno viđenje Strange Fruit, ovog puta nalik marširajućoj povorci. Marsalisova truba uz pomoć sordine ispušta jecaje, Ali Jackson bubnja posmrtni marš…odnekud i instrumentalno pojanje hora… prkos i tuga Wyntona Marsalisa. Da se cela priča zaokruži poslužila je numera La Vie En Rose. Reči jedne od najpoznatijih pesama Edith Piaf objedinjujuju emocije koje je kazivala i Billie Holliday: nečije naručje i nečije ruke učine da život izgleda ružičasto, to je za čitav život. Sve muke i tuge one zaboravljaju, umreće od sreće i živeće život u ružičastom.
Kraljice su u sreću verovale do kraja, pevale do zadnjeg atoma snage. Billie je poslednji put nastupila mesec dana pre nego što nas je napustila 1959. godine, Edith je poslednji koncert u pariskoj Olimpiji održala nekoliko meseci pred smrt, 11. oktobra 1963. godine. Omažom dvema fascinantnim i hrabrim ženama Marsalis nam nudi odraz njihovog značaja u muzici koju su stvarale: one su svojim vokalima dale smislenost šansonama i vokalnom džezu.
Wynton Marsalis – truba
Richard Galliano – harmonika
Walter Blanding – tenor i sopran saksofon, klarinet
Dan Nimmer – klavir (1-8)
Hervé Sellin – klavir (9)
Carlos Henriquez – bas
Ali Jackson – bubnjevi
By 
