By 
Fascinacija klarinetom i bas klarinetom kao vodećim duvačkim instrumentima odavno je zaštitni znak francuske džez scene. Muzičari poput Michela Portala i Louisa Sclavisa pronosili su slavu ovih instrumenata gradeći autentičan evropski izraz kombinovanjem bapa, avangarde i elemenata klasične muzike, ali i kroz zanimljive saradnje s prekookeanskim kolegama (preslušati Portalov album Dockings sa Joeyem Baronom i Steveom Swallowom u ritam sekciji!).
Sličnim je stopama krenuo i Parižanin Thomas Savy, koji nakon desetak godina prakse u brojnim malim i velikim ansamblima i bendliderskog debija Archipel (2006), na svom drugom izdanju French Suite sarađuje s renomiranim Njujorčanima – kontrabasistom Scottom Colleyem i bubnjarem Billom Stewartom. Već na osnovu ovih podataka nameće se poređenje sa još jednim Francuzem, pijanistom Baptisteom Trotignonom, koji na albumima Share i Suite sarađuje s nekolicinom američkih kolega.
Savy je (baš kao i Trotignon) snimio kombinaciju osmodelne svite i dve bonus pesme, koji bez problema mogu da funkcionišu i kao slojevita celina i kao zbir zasebnih delova. Klasičan trio format s dva instrumenta u ritam sekciji već po svojoj prirodi će liderov bas klarinet izbaciti u prvi plan. Savy ne beži od ovog izazova i sa velikim samopouzdanjem opravdava ulogu vođe benda.
Ouverture je spora i klasičarski graciozna uvodna numera, u kojoj se ritam sekcija „razigrava“, a Savy svira milozvučne melodije s folklornim prizvukom, pažljivo naglašavajući svaki ton i šetajući kroz sve registre – kao da želi već u startu da se predstavi slušaocu i upozna ga sa svojim umećem i senzibilitetom. Ignition nas prebacuje na američki teren i užurbano, tvrdo bapovanje, gde se nakon uvodne teme svetla pozornice usmeravaju ka razmahanom Francuzu i njegovim dramatičnim solima. Savyjevo sviranje sastoji se iz kratkih i jasno odsviranih fraza, gde će veći fokus biti na melodiji nego na rafalnoj paljbi ili fri-džez falsetima i usklicima.
Atlantique Nord se okreće ka nešto avangardnijem zvuku, gde kontrabas i bubanj dolaze do izražaja kroz niz suptilnih finesa i iskakanja iz zacrtane ritmičke strukture, gradirajući čitav komad i spremajući ga za Savyjevu katarzu u visokom registru. E&L i L&E su baperski komadi u srednjem tempu, i funkcionišu poput „predaha“ u kojima Colley dobija prostor za sola na kontrabasu, dok se My Big Apple još jednom vraća u post-bap vode gde ritam sekcija svira posve školski i pušta bendlidera da ispuca svoju uobičajenu porciju efektnih solo deonica.
Desetominutna Stones po prvi put na albumu predstavlja gotovo rokerski nastrojene Colleya i Stewarta, i uz Ballade de Stephen Edward jedan je od vrhunaca albuma – jer Savy je najjači onda kada zajedno s ostatkom benda polako nadograđuje osnovnu temu, i vodi je poput iskusnog dramaturga od odmerene osećajnosti ka glasnoj katarzi.
Dve obrade na albumu su Ellingtonova Come Sunday i Coltraneova Lonnie’s Lament, koje su uglavnom zadržale senzibilitet originala. Sofisticirani zvuk Savyjevog instrumenta naročito dolazi do izražaja u temi legendarnog saksofoniste, koja je već i sama toliko snažna i dirljiva, da će i u ovoj verziji malo koga ostaviti ravnodušnim.
Dugogodišnje sakupljanje iskustva u ansamblima drugih muzičara pomoglo je Thomasu Savyju da se profiliše kao pouzdan i kreativan instrumentalista, a saradnja s još dvojicom asova naviknutim na prateće uloge apostrofiraće „sviračku“ stranu ploče na račun autorskog izraza. No ovo nećemo uzeti za zlo talentovanom francuskom klarinetisti, koji se nalazi na početku svog kompozitorskog putešestvija. French Suite je, pre svega, još jedna u nizu upečatljivih saradnji evropskih i američkih džez muzičara, i dobar pokazatelj puta u kome bi obe scene mogle da “profitiraju” i nadograde kreativni potencijal.
Thomas Savy – bas klarinet
Scott Colley – kontrabas
Bill Stewart – bubnjevi
By 
