Tigran Hamasyan – A Fable (Verve)

Neobičan je život muzičkih vunderkindova. Često ih uzdižemo u nebesa na samom početku karijere, a dok izađu iz tinejdžerskog doba već nam polako i dosade. Zaprepašćeni smo njihovim vanrednim tehničkim umećem, a malo nas je briga umeju li da napišu dobru kompoziciju i odsviraju je s iskrenim osećanjem. Ne zanima nas jesu li dobri timski igrači, dokle god nam njihovi prsti brzom brzinom lete pred očima, kao u nekakvoj cirkuskoj tački. Kada uđu u dvadesete, mnogi njihovi vršnjaci takođe postanu virtuozi – a oni sami ostaju bez glavnog aduta, obeležja po kome ćemo ih prepoznati u moru talenata što tragaju za mestom na sceni.

Priča jermenskog džez pijaniste Tigrana Hamasyana, rođenog 1987. godine, po mnogo čemu se uklapa u ovaj kliše. Već sa tri godine počeo je da svira na klaviru, a sa sedam je zakoračio u svet džeza. Kada mu je bilo 11, nastupio je na prvom Internacionalnom džez festivalu u Jerevanu, a sa 14 je počeo da svira po festivalima u Francuskoj, gde će se kasnije i stacionirati. Upoznao je Chicka Coreu, Johna McLauglina, Joea Zawinula, Waynea Shortera, i druge legende džeza. Dok su njegovi vršnjaci pikali loptu ispred zgrade, Tigran je svirao u zadimljenim džez klubovima.

No našem se mladom pijanisti neće zagubiti trag. Diskografsku karijeru lansira 2006. veoma solidnim albumom World Passion, čime započinje stilsko profilisanje na razmeđi jermenskog folklora i modernog post-bapa. Ređaju se New Era (2007) i Red Hail (2009), a veliku pažnju privlači kao član kvarteta Dhafera Youssefa. Konačno, ove zime nam je stigao Tigranov solo-pijanistički debi, kao ultimativni kreativni izazov i test trenutnih mogućnosti.

Sviranje klavira bez ritmičke pratnje nije za svakog, i najčešće mu pribegavaju već dokazani, iskusni muzičari. Među zapaženim izuzecima je japanska pijanistkinja Hiromi, koja je svoje remek-delo Place To Be snimila u tridesetoj. Upravo je njena muzika ključna za rasvetljavanje Tigranovog novog puta; ako već ne kroz konkretne uticaje, onda zahvaljujući specifičnom shvatanju totalne svirke.

Gornja analogija potiče iz sveta sporta. Totalni fudbal je, između ostalog, marginalizovao striktne podele na defanzivce, veznjake i napadače, te je promovisao kult univerzalca koji se dobro snalazi na svakom delu terena. Tako se i naš Tigran sjajno snalazi na muzičkom polju: dovoljno je virtuozan da zaboravimo na odsustvo pratećeg benda, a stilski je taman toliko nesputan da zaboravimo na žanrovske podele. Njegova muzika više nije džez, klasika, pop ili etno; svi uticaji se prelivaju i prožimaju u celovit i osoben izraz.

Gotovo poput kakve ploče komercijalne muzike, A Fable je izrodio i nekoliko autentičnih hitova koje rado zavrtim na repeat: What The Waves Brought donosi Tigranovo zavodljivo zviždukanje i pevušenje, te melodiju bajkovite lepote; naredna The Spinners dobrano se oslanja na etnički šmek i elegični osećaj prevejanog baladera, te smisao za dramaturgiju i doziranje tenzije. Samsara još jednom ističe dinamičke skokove u razradi teme kao najjače oružje mladog pijaniste; elegantnim prelivanjem na relacijama tiho-glasno i izrazito fluidnim sviranjem, stvara se efekat prijatnog talasanja kome se slušalac prepušta bez predaha i mirne duše.

Na albumu je tek par slabih tačaka koje ne moramo posebno isticati; Tigranovo novo izdanje fascinantno je ne samo zbog nekolicine izrazito upečatljivih tema, već i zbog stilske doslednosti i kvalitativne ujednačenosti snimljenog materijala. Imam utisak da je naš junak već sada uspeo da pronađe svoj umetnički put; tamo gde se virtuozni vunderkind prepušta osećajnosti i ljubavi prema muzici kao takvoj, gde odsvirani tonovi postaju odraz vlastitog bića i predanosti svim zvukovima koji nas usrećuju i pokreću.

Tigran Hamasyan – klavir, glas, klavijature