Tihomir Hojsak je još jedan iz plejade hrvatskih džezera (Matija Dedić, Zdenko Ivanušić…) koji su rešili da se uhvate u koštac sa izazovima savremene džez scene svirajući moderan mejnstrim i post-bap. U situaciji o kojoj smo već nekoliko puta pisali, gde veliki broj balkanskih džezera ide „na sigurno“ i traži proboj na zapadno tržište svirajući lokalne etno varijacije, ovaj se potez može okarakterisati veoma ambicioznim i hrabrim.
Hojsak je na svom diskografskom prvencu okupio krem hrvatske i slovenačke džez scene, varirajući u osam pesmama formacije od trija do kvinteta – tu su nezaobilazni Matija Dedić i njegove pijanističke kolege Zvjezdan Ružić i Hrvoje Galer, gitaristi Joe Pandur, Ante Gelo i Ivan Kapec, saksofonisti Vojkan Jocić i Igor Lumpert, pevačice Maja Savić i Maja Grgić, te bubnjari Borna Šercar i Kolja Gjoni. I dok je s jedne strane zanimljivo čuti toliko kvalitetnih muzičara na jednom mestu, pomalo je neobičan slučaj da se neki džezer već na debitantskom izdanju opredeli za „all star“ rotaciju, postavljajući sebi složen zadatak uklapanja velikog broja individualaca i njihovih stilova u koliko-toliko kompaktan izraz.
Rezultat je album koji bismo mogli da podelimo na dve stilske celine: melahnolične i odmerene numere s ženskim vokalima, odnosno „klasične“ i nešto energičnije instrumentalne teme. Iako obe strane projekta zavređuju pažnju, nikako se nisam mogao oteti utisku da su odveć različite i da bi ih bilo smislenije slušati na različitim CD-ovima.
Vokalnu stranu predstavljaju tri pesme. Glasovi s Majom Savić u glavnoj ulozi pitka je i vešto aranžirana džez-pop tema u srednjem tempu, koja oscilira između „ravnog“ i baperskog ritma. Sve što želiš s Majom Grgić je spora, sentimentalna numera, obojena prigušenom gitarom Joea Pandura i nežnim Galerovim klavirom. Savićeva je dobar deo svoje karijere provela u Portugalu učeći bosa novu, a numera A tristeza que nao foi je prilagođena njenim afinitetima i ponajviše odudara od ostatka materijala.
Instrumentalne numere su i najbolji deo albuma, gde nas Hojsak obasipa modernim aranžmanima na post-bap osnovama. Klackanje između savremenih ritmova i bapovanja u KIT Blues podseća na Davea Douglasa i predstavlja osnovu za veoma nadahnute solo deonice Matije Dedića i tenor saksofoniste Vojkana Jocića. Još jedan od vrhunaca albuma je i numera Clockwise, gde u ogoljenoj trio formaciji dominira slovenački saksofonista Igor Lumpert i fank senzibilitet karakterističan za Chris Potterov Underground projekat.
Energična i dramatična Drugo pravilo, pored standardno uverljivih sola Jocića i Dedića, još jednom otkriva Hojsakov aranžerski specijalitet – diskretne promene ritmova, odnosno pomirenje baperskog i modernog džez izraza, dok završna Balkanika samo delimično predstavlja ustupak etno egzotici i više se oslanja na instrumentalne deonice nego na uzavrelu balkansku atmosferu. Tek mejnstrimaška Samba for Anna donosi mali pad, kroz generički izraz koji zanatsku kompetenciju potiskuje u drugi plan.
Nesumnjivo talentovani Tihomir Hojsak pokušao je da, u svega osam numera, predstavi svu raskoš vlastitih interesovanja i umeća, potiskujući vlastitu svirku u drugi plan zarad fokusa na kompozicije i aranžmane. U tom se naumu razleteo možda i na previše strana, ali i nagovestio par smerova u kojima bi mogao najviše da pruži. Upravo u jednom od takvih izdanja videli smo ga nedavno na beogradskom koncertu, gde je predstavio veoma kompaktan kvartet s Jocićem na saksofonu, Gjonijem na bubnjevima, i gitaristom Elvisom Penavom, još više odlazeći u energični post-bap i koketirajući s potterovskim senzibilitetom. Ovaj recenzent navija da bend nastavi u tom smeru.