By 
„Clockwise“ je, dakle, koncepcijski potpuno drugačije ostvarenje. Umesto ekspozicije raznorodnih veština muzičara koji su odsvirali „Jazz Room“, kao i izazova slaganja raznih instrumentalnih kombinacija u različitim numerama, Hojsak je sada poželeo, i uspeo, da predstavi kompaktni zvuk benda, sa organskim vezama između članova, koje muziku čine snažnijom i uzbudljivijom.
Tenor i sopran saksofon svira Vojkan Jocić, električnu i akustičnu gitaru Zrenjaninac Vanja Kevrešan (koji je na tom mestu zamenio Elvisa Penavu), bubnjeve Kolja Gjoni. Po formaciji, kao prvo poređenje uvek pada Chris Potter Underground, šire od toga THQ se nalaze u velikoj post-Coltrane porodici, koja oslikava današnji džez mejnstrim. Definitivnim izborom gitare, umesto klavira, za (jedini) harmonski instrument, Hojsak bira manje zatrpan teren; s druge strane, dobija ekspresivnije duele između gitare i saksofona.
Na albumu se opet nalazi samo osam kompozicija, u ukupnom trajanju od 52 minuta. Autori i aranžeri su uglavnom Hojsak i Kevrešan. Sa četiri numere između šest i 10 minuta (na prošlom samo jedna preko šest), jasno je da je ovde daleko veći prostor ostavljen za svirku: Jocić i Kevrešan to sjajno koriste, Hojsak i Gjoni dopunjavaju.
Album otvara „From Drnje To New Orleans“, u blagom street-beat ritmu koji podseća na Scofieldovu Nju Orleans ekskurziju („Piety Street“), razmena vatre između Jocića i Kevrešana odmah podvlači glavnu karakteristiku ovog ostvarenja. Gruvanje se nastavlja numerom „What Is This“, sa zanimljivom kreacijom Maje Grgić bez reči, u unisu sa saksofonom, garnirano vriskanjem i kikotanjem, uz lep solo Hojsaka u sredini kompozicije.
Zvono budilnika najavljuje novu verziju „Clockwise“, gitarski rifovi i efektan saksofonski motiv nastavljaju, dok kvartet opet ne uleti u motivišući fank. Numeru dalje razvija izvanredan modalni solo Jocića u duhu Coltranea, i potom Kevrešanov scofieldovski bluzirani odgovor. (Stilizovani sat, sa kazaljkama u obliku gudala kontrabasa, odabran je i za omot albuma.) Tokom četiri minuta numere „Unchanged“, u kojoj talenat Maje Grgić u potpunosti dolazi do izražaja, bend će kolebati ritam između 3/4 valcera, svinga, latino poliritmije, zastajati i uzdizati se, mirišući na ranije radove Esperanze Spalding.
Hojsakov kontrabas otvara najupečatljiviju numeru na albumu, „Hard Times“. Osnovni ritam je 7/4, tempo srednje-spor, atmosfera, u duhu naziva numere, mračna, sa tenorom koji izlaže prvu, tužnu melodiju. Zatim stvaraju napetost, udvajaju ritam, i daju razigraniju i svetliju temu kao suprotnost prvoj. Sledi odličan solo Kevrešana u prvom tempu, pa odgovor Jocića u drugom (u fanky pratnji Kevrešana) – na pamet mi pada čuvena saradnja Pata Methenyja i Michaela Breckera, ali to je samo daleka asocijacija. Posle ove bure, standardna balada „Autumn In New York“ (Vernon Duke) ima funkciju malog odmora. U pitanju je duet Hojsaka, sa gudalom (tema i solo), i Kevrešana, sa akustičnom gitarom.
„Blue Road“ je još jedan sjajno pogođen naslov, za numeru koja je mogla da nastane u Hojsakovoj glavi tokom neke duge vožnje autoputem. U tim trenucima cepa najpre rok-bluz gitara (nasnimljena je i akustična), a potom udvojeni saksofoni. Na početku i između vožnje, ekipa zastaje u fri momentima, uz masan, blagokarikaturni saksofon. Album zatvara numera „Virnius“, u kojoj je sva napetost nestala, kao i poliritmične egzibicije. U pitanju je čista post-bap vožnja, da se svi za kraj ispišu i zaokruže album u poletnoj atmosferi.
Album „Clockwise“ potvrđuje Hojsakov autorski i organizatorski dar, predstavlja preciznu ličnu kartu njegovog kvarteta, baca jako svetlo na Jocića, kao jednog od najboljih hrvatskih solista danas, a upoznaje nas i sa autorskim i izvođačkim talentima Kevrešana, koji tek treba da na sceni ostavi lični trag. Malo li je?
Spisak numera: From Drnje to New Orleans; What is This; Clockwise; Unchanged; Hard Times; Autumn in New York; Blue Road; Virnius.
Muzičari: Tihomir Hojsak – kontrabas, Vojkan Jocić – saksofoni; Vanja Kevrešan – gitare; Kolja Gjoni – bubnjevi; Maja Grgić – vokal.
By 
