Tim Berne – Insomnia (Clean Feed)

Njujorški saksofonista Tim Berne ima iza sebe decenije plodne karijere u okrilju avangardnog džeza. Iako blizak etabliranim veličinama (mnogi od nas za njega su prvi put čuli tako što je bio sparing-partner Johnu Zornu na Spy vs. Spy daleke 1989. godine), Berne uglavnom gura svoju viziju ne plašeći se da povremeno potpuno iznenadi poštovaoce skretanjem u neočekivanu stranu.

Insomnia je baš takvo iznenađenje. Za početak, ovo je album snimljen pre punih trinaest godina, u vreme kada je Berne žario i palio Menhetnom sa svojim kvartetom Bloodcount, kao zdrava alternativa Zornovoj Masadi. Dok Bloodcount snimaka ima koliko hoćete (pre svega izdatih posredstvom Berneove etikete Screwgun), ovaj sešn u kome je učestvovala puna postava kvarteta sa gostima je, reklo bi se, nestao u vremenskom procepu i, neobjašnjivo, pojavio se kao novi Berneov album u 2011. godini. Takođe, ovo skoro ni malo ne liči na Bloodcount.

Insomnia je album ambiciozne, kompleksne muzike koju osam ljudi izvodi i improvizuje tako da zvuči kao da ih ima više, podeljen formalno na dve kompozicije od po pola sata, ali zapravo razdeljen na mnogo sitnih epizoda. Berneova radoznalost i istraživački duh ovde su u prvom planu dok se ideje ubacuju u vatru, isprobavaju, razgledaju sa više strana samo da bi ubrzo bile zamenjene novim.

Ekipa moćnih muzičara kojom se okružio (Jim Black, Chris Speed ili Erik Friedlander su sve renomirana Downtown imena) je više nego dorasla vođinoj avanturističkoj viziji, pa se Insomnia zaista lako kreće između apstraktnih momenata teksture i ambijenta, preko džez tema i kamernog ugođaja do bosa nove i dalje… Berne puno pažnje obraća na tranzicije između elemenata kompozicija pa je tako postignuta i određena organska logika u muzici, koja je na kraju dana ipak samo skup raznih motiva.

Tu je verovatno na delu pre svega logika nesanice, jer Berne je zaista probdio noć pred snimanje. U ovakvom stanju formalna logička pravila više ne važe, pa ovaj album ima u sebi taj fini kvalitet pomerene stvarnosti, u kojoj značenja predmeta i slika (zvučnih i muzičkih) nisu više fiksirana.

I na nivou detalja Insomnia ima puno toga za pohvaliti. Na nivou celine, pak, ona ne uspeva da impresionira. Ako nastavimo sa – doduše sasvim nepoštenim, ali linija manjeg otpora je čudo – poređenjem sa Masadom, da se primetiti kako Berne na Insomniji ne uspeva da demonstrira zašto kompozicije traju po pola sata. Kod Masade i najduže kompozicije imaju unutrašnju konzistetnost tema ili ambijenata ili raspoloženja, dok na ovom albumu vrlo brzo postaje nebitno koja je tema kojoj prethodila i šta je iz čega proizašlo. Da, utisak organske celine je tu, ali to je celina koja bi delovala isto i da su njeni elementi raspoređeni bilo kojim drugim redosledom a da je neki i zafalio – ne bi se primetilo.

Malo tu ima i ugođaja Downtown-kamerne-muzike, kome razni Zornovi projekti ponekad tek za dlaku izmaknu – utisak je da je muzika suviše mirna i cerebralna za svoje dobro. Sa Speedom na klarinetu, Berneom na saksofonima i veteranom Baikidaom Carrollom na trubi, te Blackom na bubnjevima, od ovog albuma bi se očekivalo više dinamike, više razlike u volumenu zvuka, više vazduha. Ali toga nekako nema: bez obzira da li slušamo gudačke pasaže, igru šuge između duvačkih instrumenata ili perkusionistička popunjavanja Jima Blacka (pravog ritma jedva da ima na celoj ploči), sve zvuči isto. Nikada neprijatno, ali nikada magično i zavodljivo, nikada vrelo i zapaljivo.

Album, dakle, za višestruka slušanja i odabir detalja koji će vas impresionirati, radije nego kompaktna, životna celina. Sasvim fer jer nesanica ionako znači da ćete pola vremena dok slušate čuti stvari koje nisu tu.

Tim Berne – alt i bariton saksofoni

Chris Speed – klarinet

Michael Formanek – kontrabas

Jim Black – bubnjevi

Baikida Carroll – truba

Marc Ducret – dvanaestožičana gitara

Dominique Pifarely – violina

Erik Friedlander – violončelo