Todo Mundo: World music u Beogradu

Mesto: Dom Omladine, Beograd / Datum: 22-23. Mart 2012. / Foto: Ivana Čutura / Video: Uroš Smiljanić

Uzevši u obzir da je world music u svetu unosan biznis i rado viđen kulturni sadržaj uživo ali i u medijima, zaista je neobično da je prvi put neko u Srbiji i skoro dvomilionskom Beogradu pokušao da napravi festival koji bi se fokusirao samo na ovu muziku.

Dobro, jasno je da u prvom redu termin world music ima samo trgovačkog smisla i da se u njemu tek labavo mogu uvezati konzervativističke strategije spram tradicije sa instinktivnim, gerilskim delovanjima na marginama društva i popularne muzike. U drugom redu, ova je muzika u Srbiji ali i u prestonici već imala svoje zastupnike, pa smo mogli da vidimo neke zaista reprezentativne nastupe što su se švercovali po obodima Jazz festivala, Ring Ring Festivala, Exita itd.

Todo Mundo je pokušaj da se stvari poguraju na sledeći nivo, ambiciozan, samouveren, ali i odmeren po dužini proverbijalnog gubera: četiri nastupa u dva dana (plus ponoćni koncert lokalnih Naked kome, nažalost, nismo prisustvovali), neka od globalno najznačajnijih imena rame uz rame sa lokalnim snagama. Brojčani odziv publike i, što je možda i bitnije, reakcije i atmosfera na nastupima daju dosta razloga da sa optimizmom gledamo u budućnost, ali i sa ponosom na sugrađane koji su izvođačima uzvraćali energijom i entuzijazmom kakav se retko viđa na „ozbiljnim“ koncertima.

Festival su otvorili španski Talabarte, trio iz autonomne obasti Galicija na severozapadu Španije, nežnim valcerom koji violinom, kontrabasom i dijatonskom harmonikom jedva da je uspeo da nadjača pričanje publike. Uglađeni, odmereni i prilično tihi, Galegosi su bili idealan otvarač za festival već utoliko što su posle njih svi ostali nastupi delovali otresitije i ubedljivije već na osnovu pukog kontrasta.

Talabarte su prijatni za slušanje sa svojom kombinacijom različitih etničkih motiva (ne samo lokalnih – čuli smo i rumunsku i makedonsku muziku, valcer i druge evropske plesove) i blagim džez mirisom u organizaciji kompozicija. Ima ovde ličnog pečata u dinamički razigranim aranžmanima i već je kombinovanje geografski i istorijski razdvojenih elemenata plemenita ideja, ali ovaj sastav bi najbolje bilo slušati u kakvom ugostiteljskom objektu uz alkoholno posluženje i zanimljivo društvo, jer njihova muzika sama za sebe naprosto ne zadržava pažnju.

Nije da Galegosi ne ulažu strasti i emocije u to što sviraju, ali ne treba u ovakvoj situaciji biti neki posebno gibaničarski nastrojeni Srbin da bi u misli počele da vam dolaze sve one prozivke spram Evrope koja je potpuno izgubila životnu energiju i spontanost, i pretvorila se u ekološki upakovanu, bezmirisnu imitaciju nekadašnjeg identiteta. Talabarte su odveć odmereni, odveć pristojni i školski podučeni formama koje izvode, zaboravljajući da su se uz makedonsku muziku uvek lomile čaše a uz tango potezalo hladno oružje. Ipak, ima ovde lepote, keltski elegične, sterilisane i sasvim pripitomljene. Deo publike ume da ceni preslađenu romantiku i naglašenu sentimentalnost i to je sasvim u redu.

Ipak, glavno jelo prve večeri su Tinariwen, u ovom trenutku najvrelije ime na world music sceni, makar na ime Grammy nagrade koju su prošlog meseca dobili za svoj peti album. Popunjenost sale i naelektrisana, vrela atmosfera u gledalištu u potpunom su skladu sa iščekivanjem da se na sceni pojavi grupa muškaraca umotanih u čalme sa električnim gitarama u rukama.

No, kada su u pitanju Tinariwen, ima ovde druge vrste sentimentalnosti i romantike što postavljaju zamke u koje se da lako upasti. Na kraju krajeva, ovi su muzičari na zapadu – kome Srbija po mentalitetu ipak pripada iako se tek za njega kandidovala – poznati ne samo po svojoj muzici koju nazivaju pustinjskim bluzom, već možda i više po tome što pripadaju buntovnom nomadskom narodu koji nepokorno ratuje već treće stoleće za redom, kačeći se što sa kolonijalnim vlastima, što sa lokalnim nacijama bez sluha za život u pokretu. Kalašnjikov i električna gitara kao prepoznatljivi tuareški simboli su u neku ruku savršen brend za zapadnjaka koji voli basnu o Davidu što se zaleće na Golijata. Još ako se taj David rado laća muzičke forme koju je zapad, o gorka ironijo, odavno oteo od svojih robova i domestifikovao kao svoju, eto ljubavi na prvi pogled.

Naravno, mi ovde smo dovoljno matori da odbijemo politička zaravnjivanja koja vele da je bundžijska naoružana manjina uvek nužno u pravu, a i shvatamo kako Tinariwen i druge njihove saharske kolege elemente bluza pozajmljuju slobodno, samo da bi ih savili i prilagodili svojim potrebama. Ovo je kontrakolonizacija što je izvode ljudi koji, kako reče pokojni Baudrillard, ne pristaju da samo budu naše ogledalo.

Tinariwen ne sviraju nikakav bluz koga bismo mogli da strpamo u kontekst lokalnih klubova. Njihova muzika se razliva po oduševljenoj beogradskoj publici, pakujući deltine akorde i čikaška električna lizanja zajedno sa teškim bas linijama koje kao da su se prošvercovale teretnim brodom iz Kingstona, ali u njoj nema ni trunke bluz dramatike, velikih dinamičkih kontrasta i dugačkih improvizacija. Umesto njih, pesme se ređaju uz neosetne pauze, kao pustinjska meditacija, spora, jednolična, sa spiralno upletenim gitarskim linijama koje hipnotišu koliko i nemilosrdno sunce Sahare. Kompozicije su stalno istog tempa i ravne dinamike, bliže ritualnim temama islamskih sekti i izmaglici moćnog hašiša nego mirisu jeftinog alkohola, jeftinog kanabisa i jeftinog seksa koje vezujemo za urbani bluz.

Tinariwen svojom muzikom zaustavljaju vreme i otvaraju horizonte, podsećaju se poginulih drugova i meditiraju o izgnanstvima i vraćanju kući. Iako publika ne razume reči, sentiment romantičnog, ponosnog nacionalizma je prepoznatljiv i dobro pozdravljen. Kada na bis jedan od članova na scenu uz tradicionalnu tuarešku zastavu iznese još i srpsku, spona na relaciji bina-gledalište je simbolički samo ozvaničena, a sinhrono izvođenje državnog udara u Maliju ispada gotovo bizarna koincidencija. Moćan nastup benda koji pokazuje kako svedenost i rigorozna samokontrola donose, u konačnom zbiru, više energije i strasti od glume i naglašenih gestova.

Treći nastup festivala otvara Bokan Stanković ulazeći na binu sa gajdama. Ovo veče trebalo je da vežba sa Goranom Bregovićem pred Bregin rođendanski nastup u Sarajevu, ali na sreću sviju nas, odlučio se za društvo Svetlane Spajić. Tako smo na jednoj bini čuli dvoje od najvećih imena u tradicionalnoj muzici koja ovo podneblje uopšte ima.

Svetlanu smo poslednji put u ovoj Sali gledali kako improvizuje uz Sainkho Namtchylak i Miu Zabelku na prošlogodišnjem Ring Ring festivalu, ali večeras je program značajno drugačiji nego na bilo kom njenom prethodnom nastupu. Razume se, i dalje imamo posla sa neprerađenom žestinom iz različitih krajeva Balkana u kojima žive Srbi, ali ovom prilikom primetan je svestan napor da se u setlistu stavi više optimističnih, humorističkih pesama.

I samim tim atmosfera koja na Svetlaninim nastupima često zna da osciluje između hardcore derta i pesimistične agonije, ovog je puta lakša, sa mnogo radosnog smeha i cike u reakciju na pesme vezane za porodicu, brak, seks i ostale sporedne a važne stvari u životu koji nije samo surova egzistencijalna meditacija.

Ipak, nije sve zabava i šala. Problejalo mlado jagnje kojom Svetlana otvara nastup je naravno pesma nabijena (seksualnom) tenzijom i frustracijom, a Bokanove gajde, koje je prate umesto uobičajenog drugog glasa, daju joj još jednu dimenziju opipljivog bola.

No, majstor za nekoliko duvačkih instrumenata (pored gajdi odsvirao je i nekoliko moćnih minijatura na fruli), Stanković većinu vremena provodi prateći Svetlanino pevanje drugim glasom i izvođenje desetine pesama „na bas“ je, kao i uvek, fascinantno. Ovo je muzika toliko svedena, sa dva glasa koji izvode na momente složne, na momente sasvim posvađane melodijske linije, dok se harmonija bori sa svojom zlom bliznakinjom iz pakla da oči naprosto ne mogu da veruju kako na bini vide samo dve ljudske figure. Ono što se čuje – orkestar duhova i elemenata – suviše je onostrano da bi stalo u reči.

Kada Svetlana izvede nekoliko bolnih balada i prema kraju nastupa provuče i dve–tri mračne meditacije o samoći, smrti i (mogućem) iskupljenju, podsećamo se da je uz sve revizije istorije koje trpimo na dnevnom planu, ona prava istorija ovih krajeva ispisana i bezbedna u narodnoj muzici. Sav heroizam, fatalizam, dekadencija, požrtvovanje i neumrla nada su još uvek tu. Samo neko treba da ih otpeva.

Na početku zabrinjavajuće prazna sala već posle prve pesme ugodno je puna a na poslednjoj se u publici vide i suze pomešane sa osmesima. Kada boli, neka boli ovako dobro.

Jedva koji minut kasnije sa bine kreće kakofonija iz Kinšase, ljubaznošću jednog od najvećih ali i najdugovečnijih sastava u istoriji world music scene. Konono Nº1, veli legenda, postoje još od šezdesetih godina prošlog veka, mada prvi snimljeni dokazi njihovog delovanja potiču sa kraja sedamdesetih. Kao i istorija njihovog kraja sveta, i povest ovog benda kombinacija je legende, hiperbole i lukavog akcentiranja pojedinih detalja, no slušajući ih večeras nema sumnje u to da se radi o jednom od najčistijih muzičkih iskustava koja danas možete uopšte imati.

Nije neko čudo što su Konono Nº1 prve nastupe izvan Afrike imali sa holandskim anarhistima The Ex, jer njihov pristup muzici podjednako je čist i jednostavan. Večeras smo dobili jako mnogo svirke i jako malo priče, a utisak da je bend sat i po svirao jednu istu pesmu – sa nekoliko pauza da se otpije malo vode – samo pojačava žeđ za još više muzike. Konono Nº1 su ljudi koji se ne zamaraju konceptualizacijama u svojoj muzici, ona nije opterećena narativnim ambicijama niti treba da nosi nekakve tanane emocije. Ne. Njihova je muzika maltene čist ritam, orkan udaraljki i cunami plesa koji briše sve pred sobom.

U Bekstvu od Slobode, Erich Fromm je između ostalog sa gađenjem pisao o „iznurujućem ritmu džeza“, ali želimo da verujemo da bi čak i mudrog psihologa večerašnja terapija ritmom izlečila od zlovolje. Jer nije svaka diktatura loša, a muzika kongoanskih majstora je u takvom dosluhu sa vašim udovima da zaobilazi uho i udara pravo u noge. Ona je jednostavna, bez muzičarskih bravura, zasnovana na stalnim ponavljanjima koja potpuno demoliraju percepciju vremena.

Troje muzičara na udaraljkama postavljaju temelje preko kojih ostala trojica sa amplifikovanim likembé instrumentima sipaju mamutski moćne bas-linije, shizofrene perkusionističke teme, distorzirane harmonike. Ovo je muzika na prirodnoj frekvenciji tela, uz koju se dugo može raditi ili trčati (ili, naravno, plesati, što cela sala čini) a opet je, uz sva ponavljanja, šokantno kinematična za dobro prodrmani mozak.

Kao Velvet Underground i Glenn Branca koji džemuju na Karibima sa indonežanskim gamelan muzičarima, samo bolje, Konono Nº1 drže publiku u neprekidnom plesnom orgazmu čitavih devedeset minuta. Gledajući ih podsećamo se da i najplemenitiji pokušaji zapadnjačkih sastava da sviraju ekstatičnu muziku – od No Neck Blues Band do Master Musicians of Bukakke – pate od viška koncepta i teatralnosti.

Konono Nº1 su original, prirodan, spontan, onoliko neintelektualizovan koliko je to moguće u XXI veku, muzika svedena na pokret, impuls, kretanje, prkos vremenu i prostoru. Ako ste ikada verovali da muzika može biti lekovita, večeras ste bili nagrađeni izdašnim dokazom.

.