Tomasz Stanko Quintet – Dark Eyes (ECM)

Upitan od strane jednog novinara šta je to što on dobija od saradnje sa mladim muzičarima koje upošljava u svojim bendovima, Tomasz Stanko, poznat po specifičnom smislu za humor, odgovorio je: ’’Ja sam kao vampir, da bih funkcionisao potrebna mi je mlada sveža krv’’ (ko je pomenuo Romana Polanskog?). Koliko god pomalo i bizarno zvučala ova izjava, svoje pokriće itekako ima u odličnoj hemiji koju Stanko ostvaruje u svojim mladim postavama.

Saradnja sa tada još zvezdama poljskog džeza u usponu, Marcinom Wasilewskim, Slawomirom Kurkiewiczem i Michal Miskiewiczem, kulminirala je 2006. albumom Lontano, nakon čega mlada trojka, pod imenom Simple Acoustic Trio, kreće uspešno sopstvenim putem, koncertno i diskografski. Ova postavka Tomasz Stanko Quarteta imala je tri veoma uspešna izdanja i reputaciju jednog od najoriginalnijih i najinteresantnijih aktova na evropskoj džez sceni. Nakon njegovog raspuštanja, pred Stankom je stajao priličan izazov kuda krenuti dalje.

Stanko odlučuje da krene potpuno novim putem. Jedina konstanta su mladi i talentovani muzičari, a kao i njegov uzor Miles Davis, po ko zna koji put se pokazuje kao veoma sposoban u otkrivanju novih interesantnih lica. Na Dark Eyes se trubač odlučuje za tzv. nordijsku postavku, sastavljenu od dvojice Finaca – pijaniste Alexi Tuomarile i bubnjara Olavi Louhivuoria, kao i dva Danca – gitariste Jakob Broa i basiste Anders Christensena. U pitanju su listom mladi muzičari koji u svojim zemljama imaju izgrađenu reputaciju, ali su na internacionalnoj sceni još uvek relativna nepoznanica (osim možda delimično Jakob Broa, čestog saradnika bubnjara Paul Motiana). Rezultat je spoj slovenske duše i skandinavske hladnoće. A kako to dvoje funkcioniše? Jednom rečju – besprekorno.

Uvodna tema So Nice sadrži sve ono zbog čega je Stankova muzika već decenijama prepoznatljiva – prelepu temu koja se ponavlja preko promenljivih harmonskih rešenja na klaviru, jedinstvene lirske kvalitete, i specifičnu mračno-melanholičnu atmosferu. Terminal 7 (koji je sa minijaturom May Sun originalno napisan za varšavsko izvođenje pozorišnog komada Šveđanina Lars Norena) nagoveštava kvalitete koje ovaj bend poseduje kao celina, pre svega zahvaljujući izvrsnom spoju atmosferičnosti i dinamike.

Kompozicija po kojoj je i ceo album dobio ime, desetominutna The Dark Eyes Of Martha Hirsch, ispirisana slikom Martha Hirsch (Dreaming Woman) austrijskog slikara Oskara Kokoschke, prava je mala svita, koja dinamički raste od kamernog uvoda do kulminacije u bržem tempu, gde najpre Jakob Bro, a potom i Alexi Tuomarila dobijaju priliku da svojim pasažima doprinesu ukupnom doživljaju. Stanko se u novom kvintetu nije slučajno odlučio za električni bas; pored besprekornog pulsa koji Anders Christensen isporučuje, nikako nije zanemarljiva ni karakteristična boja tona ovog instrumenta, veoma efektivno korišćena u građenju adekvatne atmosfere.

Kompozicije Grand Central, Amsterdam Avenue i Samba Nova direktno su kosmopolitski inspirisane; prve dve Stankovim drugim domom, Njujorkom, dočaravajući atmosferu noćnih klubova na čijim binama je Stanko, još od početka devedesetih, redovan gost. Samba Nova, napisana pod uticajem prošlogodišnjeg gostovanja kvinteta u Brazilu, ne donosi lepršavu i razigranu bosanovu, već daleko dublji, iskonski doživljaj Brazila, reklo bi se direktno inspirisan veličinama kao što su Egberto Gismonti i Vinicius Cantuaria.

Koliko god i sam autorski aktivno učestvovao u stvaranju i uobličavanju evropskog džez izraza, Stankova veza sa genijem poljske muzike Krzysztof Komedom se sama po sebi nameće, a Stanko se uvek sa ponosom vraća toj priči. Dve Komedine kompozicije, nastale pre nego što se Stanko uopšte i priključio Komedinom legendarnom bendu, našle su mesto na ploči, a koliko je Komedina muzika bliska Stanku (ali očigledno i ostatku benda, a posebno izvrsom pijanisti Tuomarili) svedoči krajnje posvećeno izvođenje komada Dirge For Europe i Etiuda baletowa nr. 3.

Od izdavanja prve Stankove ploče za ECM prošlo je skoro 35 godina, te vraćanje njegovom prvom albumu izdatom za ovu kuću, kroz kompoziciju Last Song, bez sumnje ima određen simbolički značaj. Manfred Eicher je, kao i te davne 1976-e, producentsku ulogu odradio besprekorno.

Veoma je srećna okolnost to što ćemo na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu imati priliku da čujemo ovaj sjajni i dobro usvirani kvintet, i to neposredno posle izdavanja ovog albuma. Fascinantna kombinacija skandinavske jasnoće (pa zašto ne reći i hladnoće) i slovenske dubine na ploči Dark Eyes, jedan je od najupečatljivijih utisaka na muzičkom nebu ove jeseni. Apsolutna preporuka.

Tomasz Stanko – truba
Jakob Bro – gitara
Alexi Tuomarila – klavir
Anders Christensen – električni bas
Olavi Louhivuori – bubnjevi