Analogni svetovi Tonija Starešinića

Toni Starešinić jedan je od najtraženjih klavijaturista na hrvatskoj sceni. Velika zainteresovanost poslodavaca za njegove usluge ne bazira se isključivo na neupitnoj zanatskoj kompetentnosti, već i na činjenici da Starešinić barata u potpunosti zaokruženim estetskim karakterom koji muzici koju interpretira daje osebujnost, a čiji su glavni kvaliteti toplina tona i humanost izraza koji se vezuju za neka davno prohujala vremena.  

Naravno da nas Toni, kao prekaljeni zanatlija, ne bi toliko interesovao da iza njega ne stoji i veoma ozbiljan autorski rad. Osim što se bavi stvaranjem u sferi primenjene muzike, on učestvuje u tri uspešna projekta – Mangroove, JeVeux i Chui. I dok ova prva dva, koje kao ko-lider predvodi sa svojom partnerkom Željkom Veverec predstavljaju mainstream poduhvate sa konkretnim komercijalnim potencijalom, Starešinić je, na koncu, čini se najviše pozornosti privukao svojim instrumentalnim čedom – sastavom Chui.

Chui – Zagreb-Berlin

Nije ni sa Chuijem išlo sve tako glatko. Istina, poslednji album Zagreb-Berlin doživeo je ovacije kritike, zatim i ovacije publike u rasprodatom prostoru novog zagrebačkog najatraktivnijeg klupsko-koncertnog prostora Peti kupe, a nominovan je u tri kategorije (između ostalih i za najbolji album) za nagradu Porin (hrvatski pandan Grammyju). Međutim, tek je, zapravo, ovaj album konačno i ustalio postavu benda koji je od svojih početaka 2012. predstavljao poligon za smenu talentovanih muzičara. Od prethodnog Iz kapetanovog dnevnika, stabilnu postavku Chuija pored Starešinića čine i saksofonista Vojkan Jocić, basista Konrad Lovrenčić i bubnjar Ivan Levačić.

Na krilima pohvala i visokih pozicija na godišnjim regionalnim listama, krajem prošle godine se pojavilo izdanje albuma i u formi u kojoj su ga dečki priželjkivali još od prvih komponovanih nota – onoj vinilnoj. Izdavač koji bend sledi od samog starta, Dancing Bear, potrudio se da ovaj dvostruki album zaista dobije i adekvatno pakovanje – upečatljiv omot kreirao je poznati strip-crtač Igor Kordej (ispostaviće se i sam ljubitelj muzike Chuija).

Prvi deo diptiha posvećen je Zagrebu i nastao je u toku opšteg pandemijskog mirovanja celokupne scene. Sastoji se od četiri uglavnom koncizno osmišljene i realizovane numere. Iako predstavlja Chui u pravom svetlu kakvim su ga nagovestili prethodnim uspešnim albumom, moramo ipak primetiti u jednu ruku i blagu stagnaciju u odnosu na Kapetanov dnevnik. Centralni komad ”zagrebačkog” segmenta  je završna ”Nine Views”, koja svojom skoro pa distopijskom atmosferom navodi na asocijacije sa britanskim eklektičarima The Comet is Coming. Pomažu i dva veoma rasvirana pasaža Vojkana Jocića. Saksofonista veoma elokventnog džezerskog zaleđa jedini je po vokaciji u Chuiju i pravi džez muzičar. Ipak, kada je ova skupina u pitanju, on u prvi plan, a u skladu s tendencijama benda, stavlja ritmičnost svojih fraza, a tek na momente, kao, u pomenutoj numeri, ekspoldira u naizmeničnim rafalima baperskih linija i dinamične ekspresivnosti.

Moramo naglasiti da je ipak druga ploča ono zbog čega je Zagreb-Berlin jedno od najpominjanijih regionalnih izdanja 2022. godine. Berlinski segment nastao je još 2019, kada je bend prvi put dao zvučnu podlogu projekciji dokumentarnog filma Waltera Ruttmanna iz 1927. godine  Berlin – simfonija velegrada.  Smešten u sadašnje vreme, ovaj soundtrack zvuči svakako više kao da uticaje crpi iz tehno klubova duž reke Spree, a manje iz zaostavštine Kurta Weilla.

Dokaz da je Chui u međuvremenu izrastao u stabilan bend je i autorska demokratičnost koja na ”berlinskom” segmentu daje svakom od članova po jednu autorsku numeru. Uvertira i najkraća kompozicija (stoga i najavni video singl) pripada basisti‚ Konradu Lovrenčiću. Ona svojim mračnim slojevima sintisajzera i sekvencera daje jasnu sliku šta nas očekuje u razradi berlinskog dela albuma. ”Act II” autorsko je delo Starešinića, u kojem on velikodušno prezentuje širok spektar zvukova iz svog instrumentalnog arsenala. Ono što počinje kao zavodljivi komad plesnog džeza neočekivano prerasta najpre u ambijentalnu meditaciju sa odjecima Vangelisove kultne Yamahe cs80, da bi se kroz tangerine-dreamovske hipnotičke bitove i preko ostinatskih sint-basova pretvorio u poligon za kreativne improvizacije najpre Starešinićevih analognih klavijatura, a zatim i Jocićevog snažnog tenora.

”Act III” ove ”Simfonije metropole” autorski pripada Vojkanu Jociću i, pretpostavimo, prateći radnju filma donosi niz neočekivanih obrta i promena – od senzualnog soloa na sopranu, preko glasnog bubnjarskog poliritmičnog sola do trance kulminacije. Raskalašnost Tresora ili Berghaina najvernije prenosi završni stav, koji je, logično, blizak onome što njegov autor, bubnjar Ivan Levačić i ko-producent ove ploče Ivan Božanić rade u okvirima svoga benda ABOP.

Koliko god produkcijski na ploči bio realizovan na visokom nivou, snaga ovog materijala leži, sigurni smo, u njegovoj interpretaciji uživo. U momentu kada je džezerska razmena na relaciji Srbija-Hrvatska na neobjašnjivo niskom nivou, ipak ćemo izraziti nadu da će ova ploča, baš kao i koncertni Chui, naći svoj put do ovdašnjih ušiju i očiju.

Zmaj Orko Star – Escape

Zagreb već godinama unazad raspolaže dobro organizovanom i solidnom impro scenom, a to najviše zahvaljujući entuzijastima koji uspešno održavaju vitalnim i redovnim događaje kao što su Impronedjeljak i Sunrise-, odnosno Locco Motion Sessions. Bend neobičnog naziva Zmaj Orko Star ujedinjuje Tonija Starešnića s njegovim prijateljima Zoranom Majstorovićem i Borkom Rupenom. Njihov album Escape izašao je krajem 2022. ponovo u izdanju etikete Dancing Bear, koja se godinama unazad pokazuje kao diskografska oaza za instrumentalne formacije.

U slučaju albuma benda Zmaj Orko Star u pitanju je u potpunosti improvizovana muzika nastala u studiju, na sam dan snimanja albuma. U biti instrumentalni rok baziran na jednoakordskim vampovima oslobođen skoro ikakve harmonske varijabilnosti koji, međutim, neretko da zazvučati i kao materijal koji je već prethodno komponovan. No to ćemo pripisati Starešiniću koji ima soft spot za dobru temu i melodiju, te na ovakvom afinitetu uglavnom i zasniva svoju improvizaciju – bilo da je u pitanju melodija u uskom značenju reči ili oscilujući repetativni sintisajzerski motivi. Majstorović je svakako interesantniji na oudu i sazu na kojima ispaljuje transcedentalne hipnotičke rifove i pasaže, negoli na električnoj gitari na kojoj, opet, ispaljuje uglavnom predvidive i staromodne soloe. Rupena je stabilan rok bubnjar koji je, jasno je, iskusan improvizator i zna da suvislo odreaguje na trenutnu inspiraciju kolega.

Sve u svemu, sa ovog neuobičajenog izdanja, koje ne predstavlja mnogo više od svedočanstva trenutne inspiracije trojice prijatelja koji se muzički dobro razumeju, pamtiće se, paradoksalno, ipak više numere kao što su ”Dance of the Sailors” ili ”Eol’s Bag” nago pomeranje granica u domenu improvizovane muzike na ovim prostorima.

Mangroove & Jazz orkestar HRT-a – Nešto veće od nas

Za vreme dirigentskog mandata Andreasa Marinella u Jazz orkestru HRT-a, bend Chui je 2017. dobio prearanžirane verzije nekih  svojih komada. Tri godine kasnije dirigentsku palicu ispred orkestra drži Miron Hauser, a Toni Starešinić dobija priliku da kompozicije iz repertoara benda Mangroove obuče u bigbendovsko džez ruho. Ove godine saradnja dva ansambla skromno nazvana Nešto veće od nas (izdavač Aquarius Records) dobija i zvanično (vinilno i digitalno) izdanje.

 Aranžmane su na albumu, svako u svom maniru, raspisivali članovi orkestra Luka Žužić, Darko Sedak Benčić i Joe Kaplowitz, a svaki od njih je dao priliku nekom od talentovanih solista da stane ispred ansambla. Ako bismo morali da nekoga izdvojimo, neka to budu flighornista Davor Križić (posebno u ”Ljubavi ni za lijek”), te trubač Boris Majcen, kao i saksofonisti Mario Bočić i Vojkan Jocić.

Mangroove je na ovim prostorima svakako jedan od omiljenih pop bendova za pisca ovih redova. Međutim, iako raspolaže svim argumentima za apsolutni uspeh (od odličnih kompozicija, preko individualnih kvaliteta članova do autentičnog zaokruženog zvuka benda), bend ipak nije pobrao lovorike u smislu masovnog prepoznavanja ovog neupitnog potencijala.

Koliko god album Nešto veće od nas u svojoj bigbendovskoj postavci grandiozno i raskošno zvučao i predstavljao jedan vid best-of izdanja benda, ipak ga ne bih preporučio nekome ko se želi prvi put sresti i zaista upoznati sa bendom. U pitanju je ploča na kojoj bend svesno žrtvuje svoju individualnost i posebnost na konto gusto raspisanih orkestracija. Starešinić se tako povlači u drugi plan u okruženju (za njega) veoma suženog arsenala klavijatura, dok Leo Beslać zablista tek u par navrata (”Azimuth” i ”Nešto veće od nas”) soloima na flauti koji odišu ekspresivnošću i estetikom različitom od one koji potenciraju ostali solisti. S druge stane pevačica Željka Veverec ubedljiva je i prezentna baš kao i u studiju, dok bubnjar Silvio Bočić, iako po sebi nije džez bubnjar, svira ovde sa nijansama i dinamikom potpuno odgovarajućim respektabilnom muzičaraskom okruženju.

Album Nešto veće od nas jedan je vid priznanja koji je Mangroove posle 15 godina trajanja apsolutno zaslužio, i kao takav predstavlja užitak u razdoblju koje će okončati novi studijski album koji Starešinić lagano krčka i najavljuje za blisku budućnost.