By 
Pre nekoliko godina, omiljeni festival naše redakcije – Jazzfestival Saalfelden u Austriji – pokrenuo je svojevrsni spin-off događaj pod imenom 3 Tage Jazz. Iako nominalno traje samo dan kraće od onog „glavnog“, zamišljen je kao festival daleko manjeg obima, sa jednocifrenim brojem izvođača i Kunsthaus Nexusom kao glavnim koncertnim prostorom, koji je inače bivao namenjen za koncerte u okviru sekundarnog programa Short Cuts. U januarskom terminu, sa bendovima koji su u početku mahom bili manjih formacija, s akcentom na one iz Evrope i naročito Austrije, ovaj festival pozicionirao se kao intiman događaj za informisanu i vernu publiku Jazzfestival Saalfeldena.
Sa godinama je čak i ovaj festival evoluirao u okviru svog izvornog koncepta. Na ovogodišnjem, sedmom festivalskom izdanju, na četiri lokacije održano je devet koncerata. Pored evropskih i austrijskih prvoligaša, kao nominalna zvezda nametnula se Mary Halvorson sa svojim sastavom Amaryllis, svega nekoliko dana nakon objavljivanja njihovog drugog albuma „Cloudwards“. No koncert kome se najviše radovao pisac ovih redova, dogodio se već prvog dana u Katoličkoj crkvi u Saalfeldenu (Dekanatspfarrkirche Saalfelden), gde je nastupila estonska saksofonistkinja Maria Faust.
Ovogodišnja topla zima nije donela idiličan snežni krajolik u ovom malom gradu, uglavljenom u kotlini između velikih planinskih masala. Tog petka je sipila dosadna kiša srednjeg intenziteta, pa je bilo bolje požuriti i odmah ući u crkvu da se sakrijemo od ružnog vremena. Dakako, vaš recenzent nije ni slutio da će unutar masivne crkvene građevine temperatura biti tek za koji stepen viša nego napolju, dok je nakon nekoliko minuta sedenja subjektivni utisak bio identičan. No sve ovo postaje manje bitno i zaboravlja se onog trenutka kada koncert krene, pa je i sama Maria Faust izrekla par šaljivih reči na račun izazovnih uslova za sviranje. Na repertoaru je bio njen solo album “Monument”, izvorno inspirisan zamkom Kuressaare u Estoniji i odsviran solo, samo na saksofonu i uz pomoć pedala.
I bilo je – monumentalno! Kreiranje i korišćenje loop pedala uobičajena je praksa kada solo izvođač želi da obogati zvučnu sliku, naročito ako forsira građenje atmosfere ili koloritnog, slojevitog zvuka svog instrumenta umesto imitiranja benda. U ovome je Maria Faust bila besprekorna i na albumu, dok je uživo i sama katedrala bila činilac performansa, kao arhitektonska građevina simbolične srodnosti sa zamkom od koga je sve krenulo. U njenom imaginarijumu je bilo naročito interesantno sviranje dubokih loopova koje podsećaju na (monumentalne, crkvene) orgulje, vešto uklopljenih sa “pretećim” melodijama ili improvizacijama na korak od fri džez idioma. Faust je, sasvim sigurno, jedna od najuzbudljivjih saksofonistkinja (i saksofonista) današnjice.
Mary Halvorson, kako smo pomenuli, jeste bila najveća zvezda festivala, a njeno mesto u vrhu svih izbora džez gitarista/kinja je neupitno. Osvojila je srca ljubitelja avangardnog džeza potpuno originalnim sviračkim stilom (što je danas prava retkost), da bi tokom 15-ak godina bendliderske karijere kompozitorski i aranžerski stalno evoluirala, isprobavajući nove postave, ali bivajući i sve bliže onome što nazivamo džez mejnstrimom. U tom ključu treba posmatrati i postavu Amaryllis koja je svoja dva albuma objavila za ugledni (i tržišno potentni) Nonesuch Records.
Naravno, muzika koju Mary Halvorson ovde svira i dalje je kompleksna, slojevita i pre svega kompozitorski uzbudljiva. Na planu aranžmana pak postiže svojevrsnu ravnotežu, kreirajući numere stabilnog ritma i bez previše dinamičkih varijacija, što posebno dolazi do izražaja na koncertu. Onima koji prate njenu bendlidersku karijeru od samih početaka, možda će nedostajati i malo više njenih prepoznatljivih soloa, jer ovde kao da se svesno povukla u vrlo diskretnu ulogu, gde će (u maniru big-bendova) svaka numera imati po jednog “istaknutog solistu”. Piscu ovih redova najviše se dopao kontrabasista Nick Dunston, no ovo ostaje u domenu subjektivnih preferenci – s podjednakim žarom i posvećenošću briljirali su trombonista Jacob Garchik, trubač Adam O’Farrill ili sve cenjenija vibrafonistkinja Patricia Brennan.
U sintezi performerski atraktivnog koncerta, kako na sviračkom, tako i vizualnom planu, briljirao je Monika Roscher Big Band, u najavi opisan kao “prog big band between maths jazz, avant-pop and electronica”, a repertoarski oslonjen na prošlogodišnji album “Witchy Activities And The Maple Death”. Ako dodamo da je bendliderka nastupila u neobičnom “superherojskom” kostimu, jasno je da smo imali sveobuhvatan teatarsko-sinematičan doživljaj. Između pesama je Roscher dugačko i veselo razgovarala sa publikom (nažalost, ne razumem nemački!) što je dodatno relaksiralo atmosferu, ionako opuštenu u izvođenju sa snažnim alternativno-rokerskim nabojem i izuzetnom džezerskom kompetencijom u aranžiranju i razigranim soloima.
Jedna od festivalskih zvezda bio je i francuski harmonikaš Vincent Peirani, koga je beogradska publika pre nekoliko godina upoznala u kvintetu s tada aktuelnim albumom “Living Being”. Ovoga puta u svedenoj power trio formaciji društvo su mu pravili gitarista Federico Casagrande i bubnjar Eric Schaefer, kao koncertna verzija studijske postave sa albuma “Jokers” (gde je bubnjeve svirao Ziv Ravitz). Prirodno je Peirani bio još više u fokusu kao svirački superstar i verovatno vodeći džez harmonikaš današnjice, ali uvek sa merom i promišljeno, ne čineći štetu samim numerama i nikad prenametljivo.
Na festivalskom programu su bila i četiri austrijska benda, a ovde ćemo se fokusirati na dnevni program u Muzeju rudarstva i gotike (Bergbau- und Gotikmuseum Leogang) u idiličnom mestašcu Hütten, udaljenom 12 kilometara od samog grada Saalfeldena. Violinistkinja Flora Geißelbrecht (koja izvođački neodoljivo podseća na našu Tijanu Stanković) i harmonikaš Paul Schuberth (godinama u fokusu austrijskih music export institucija) predstavili su se kao duo toliko širokog, a organskog i fluidnog stilskog raspona, da i fraza o tome kako “transcendiraju žanrove” zvuči zaista istinito. Na prvi pogled je zicer strpati ih u world music fioku po konstelaciji instrumenata, ali etno motivi su ovde tek konstitutivni element uz kompozicije klasične muzike, džeziranje, uzbudljive “džeretovske” vokale Schuberta (a zapravo na tragu harmonikaške vedete Ottoa Lechnera) ili “preciznije” pevanje Flore Geißelbrecht. Nova muzika sa neodoljivim osećajem nečega što dobro poznajemo i volimo – majstorstvo je postići taj balans!
Trio HAEZZ (Vedovelli/Flagar/Eberle) je, pak, bio čistokrvni džez koji me je podsetio na neke od bez-bubnjarskih postava američkog trubača Davea Douglasa. Gde bi evropski ekvivalent bio Martin Eberle, dok je tenor saksofonista Tobias Vedovelli poput parnjaka Briggana Kraussa iz Sexmob. Dakle, imamo jednog izuzetnog trubača u okviru modernog džez idioma, i jednog “vickastkog” saksofonistu koji može da svira virtuozno kao Charlie Parker, ali i kao fri džez saksofonista koji se dobro zabavlja. I čitav bend koji svira zajedno, poigrava se rolama, zvuči veoma jednostavno i nepretenciozno, ali svirački veoma zavodljivo.
Solidan je bio i solo koncert austrijskog pijaniste mlađe generacije Simona Raaba, dok sam revijalni, jutarnji planinski koncert tribute postave Acoustic Front strateški propustio. Dodajmo da je iz drugih razloga propušten i koncert francuskog sastava Jannick Martin Trio prve festivalske večeri, koji bih ipak rado gledao u nekoj drugoj prilici.
***
Ako smo godinama razmišljali isključivo o prolećnim i letnjim mesecima kao dobrim za putovanje na džez festivale po Evropi, sada je pravo vreme da redefinišemo nekadašnje stavove i uvidimo nove opcije. Nasuprot pompeznosti i (pre)nakrcanih festivalskih bina najpoznatijih evropskih džez festivala, 3 Tage Jazz posetiocima nudi veći fokus na pojedinačne umetnike, bolju koncentraciju i odmornost da se sve isprati kako valja, uz intimniju atmosferu. Za džez fanatike iz Srbije, ovo je i prilika da se prekrati tradicionalni zimski džez san kada je domaća ponuda (inostranih džez izvođača) osrednja i jedva postojeća. Živeo Saalfelden!
By 
