By 
Mesto: Teniski tereni na Kalemegdanu, Beograd / Datum: 23-26. jul 2015. / Foto: Filip Filipović
Beogradski letnji festival Musicology ušao je u svoju drugu godinu postojanja, i to, ni manje ni više, nego događajem koji suvereno ulazi u trku za najbolji koncert godine u Srbiji. Izveštaj ćemo, nažalost, morati da započnemo manje prijatnim utiskom. Iste večeri je taj isti festival uspeo nešto što jedna manifestacija, koja je tek na putu da se profiliše, ne bi smela sebi da dozvoli ni u najluđim snovima. Direktor festivala, koji, kao da je jedva dočekao konačno dobro popunjen koncertni prostor, grdi publiku, zamerajući joj što se prethodnih večeri nije odazivala u većem broju!
Ako i zanemarimo da profilisana publika Gregoryja Portera nije ciljna grupa kojoj treba zamerati nedolazak prethodnih večeri, Relić je u afektu smetnuo s uma i kvalitativnu i aktuelnu komponentu, koja je teško išla u korist izvođačima prethodne tri večeri. A tu su bili neinteresantni i mahom mlohavi Electro Deluxe, izlizani i deplasirani The Brand New Heavies, koji vode mrtvu trku sa (takođe nekadašnjom) acid-jazz institucijom Incognito – ko će pre da popuni srpske festivalske programske rupe. Naposletku i vrlo dobra, ali još uvek anonimna Liv Warfield. Stavljati sebe, kao direktora manifestacije koja promoviše mahom komercijalne sadržaje, na pijedestal neustrašivog borca za kulturni boljitak Beograda, u uslovima postojanja i višegodišnjeg opstajanja manifestacija sa znatno hrabrijom selekcijom, u najmanju ruku je nategnuto. Ispoštovali smo skoro kompletan program festivala, a po običaju ćemo se detaljnije pozabaviti sadržajima iz interesne sfere našeg sajta.
Drugo izdanje festivala donelo je barem tri koncerta koji stilski i konceptualno svakako zavređuju pomen na ovim stranicama. Sam festival je imao čast da ga otvori legendarni Duško Gojković sa svojim beogradskim Summit Octetom. Smešten u pomalo neprirodno okruženje, ni sam trubač nije pokazao preveliku želju da publici, koja je verovatno tek u tragovima bila prisutna zbog njega, predstavi nekakav ambiciozniji projekat. Stoga se retki uzbudljiviji momenti nisu dali čuti u ionako ne preterano inventivno aranžiranim, najisviranijim strandardima “Autumn Leaves” i “Summertime”, već upravo u Duškovim originalnim kompozicijama – u prvom redu “The Hunt Is On” i “Snap Shot”. Prva je osvežila interesantnim, neuobičajenim baritonskim solom saksofoniste Maksa Kočetova, dok je potonja pokušala da Gojkovića u trubačkom “duelu” suprotstavi predstavniku druge generacije Marku Đorđeviću.
Legendarni trubač svoju reputaciju i dalje nosi sa stilom. Ako mu tehnika više i nije kao danima iz big benda Maynarda Fergusona, svakako je zadržao svoj topli i razlivajući ton, što je pokazao završnom kompozicijom “Ballad for Miles” – sofisticiranom posvetom verovatno svim trubačima koji su ga inspirisali. No za raspričane i tek pristižuće posetioce, ostavio je utisak tek ugodne pozadinske muzike.
Sadašnjost – a nadamo se i budućnost – beogradskog džeza leži u rukama četvorice mladića, koji se kolektivno predstavljaju kao Qzama Quartet. Beogradski koncert, zamišljen kao uvertira glavnoj zvezdi poslednje večeri festivala, bio je ipak samo nagoveštaj onoga što su pre tri nedelje odsvirali na kraljevačkom festivalu JazzIbar. Usled po svoj prilici pogrešne procene afiniteta Porterove publike, opredelili su se za svaštarski repertoar: od onog na tragu moderne kreativnosti, za koji verujemo da forsiraju kao sopstveni izraz, preko starijih kompozicija pijaniste Filipa Bulatovića, na tragu bibap obrazaca, pa skoro do porno-funka, kojim su ušli u poslednji deo nastupa.
Ako su se na ovaj način i prikazali kao četiri individualca kadra da dobro vladaju različitim stilovima, krajnji utisak je da je Qzama, ali ona smelog i intrigantnog kolektivnog i autorskog pečata, prikazala tek delić svog potencijala, svakako ne pokazujući preveliku kolektivnu konzistentnost. Problem koji su od početka festivala imale sve predgrupe, a tiče se zvuka koji je redovno žrtvovan na konto glavnog izvođača, nije zaobišao ni Qzamu; ponajviše Luku Ignjatovića, čiji je alt-saksofon zvučao tanko, sprečavajući talentovanog saksofonistu da energiju svojih soloa sa bine valjano prenese na publiku. S obzirom da je, na osnovu ovog kalemegdanskog koncerta, nekome ko se prvi put susreće sa bendom teško bilo da donese jasan sud , zaključimo samo da je Qzama – ali samo oslobođen ikakvih kalkulacija i kompromisa – bend koji će ostaviti traga na domaćoj sceni. A uz nešto sreće i izvan njenih granica.
Pomenu li se kategorije superzvezda, superhit, rekordna prodaja, broj pregleda na Jutjubu, prosečan slušalac džeza neće se preterano uzbuditi; štaviše, dovedemo li sve ovo u vezu sa džezom, izlivi sumnje i nepoverenja su neminovni. No, sa Gregoryjem Porterom je situacija u startu bila drugačija. U pitanju je muzičar koji je sve ove opise itekako zaslužio, svakako ne kao konfekcijski produkt muzičke industrije. A i konačno se našao neko ko je u našoj redakciji pomirio i najudaljenije senzibilitete i kontraste.
Da li se, i, o kolikoj zvezdi radi, postalo je apsolutno irelevantno, čim se Kalemegdanom razlio taj neodoljivi bariton, ispunjavajući svaku poru ove večeri dobro popunjenog koncertnog prostora. Nakon uvodne “Painted on canvas”, sledi žustri nastavak kroz “On My Way To Harlem”, koja transparentije uvodi u priču Porterov prateći bend, neodvojivi činilac njegovog uspeha. Kvartet koji je, sticajem menadžerskih odluka, sa pevačem od samih njegovih klupskih početaka u Harlemu, sadrži ništa manje do monstruozne muzičare. Nasuprot uobičajenih očekivanja od pratnje lidera sa bezmalo pop aurom, ne libe se da bez ikakvih ustezanja odu u najbezobraznije i najdrskije eksploatacije slobodnih džez formi. Frenetične harmonizovane solo deonice pijaniste i muzičkog direktora sastava Chipa Crawforda, i nemilosrdni rafali saksofoniste Yosuke Satoa, koji je neretko na granici da preotme šou samom Porteru, integralni su deo, ne toliko studijskih izdanja, koliko sada već legendarnih živih nastupa.
Porter se nikad nije libio da svojim uzorima oda počast. S neskrivenim ponosom oseća pravo da kaže da bi u borbi za muzički i umetnički integritet i James Brown, Marvin Gaye ili Nat King Cole bili na njegovoj strani. “Musical Genocide”, ali i drugi komadi su stoga doneli citate nekih od kolosalnih muzičkih momenata, nastalih uglavnom u vremenu kada je 44-godišnji Porter tek rođen.
https://www.youtube.com/watch?v=HChfcgTeh2c
Ljubavne teme kao što su “No Love Dying”, “Hey Laura” ili “Be Good”, neizbežno izazivaju uzdahe u istinskoj, nikada patetičnoj emociji Portera, koja je ekvivalent onoj Bill Withersovoj iz najboljih dana. Ali kada se iznad ljubavi, kao najdublje i neophodne emocije, nadvije nepravda prividno jača od svih zemaljskih zakona, delikatni Porterov jecaj ume da postane i vapaj i urlik. “Work Song” Nata Adderleya, oda zatvorenicima na prisilnom radu, već dugo zauzima udarno mesto u Porterovom repertoaru, gde skoro pa telepatska interakcija između Satoa i bubnjara Emanuela Harrolda dovodi do ekstatičnih rezultata. Međutim, frustrirani urlici inače relaksiranog Portera, vode nas ka pravom klimaksu večeri, autentičnom protestu koji, doduše, ne može imati istu oštricu, kao kada su ga 1960. na sav glas proklamovali Max Roach i Abbey Lincoln. Ali Porterov vapaj i Satov razjareni solo preko teških disonantnih klavirskih akorada u poslednjoj kompoziciji regularnog dela, “1960 What?”, direktno inspirisanoj ubistvom Martina Luthera Kinga, kao retko šta danas, evociraju jedan od najznačajnijih džez vapaja za slobodom i ravnopravnošću – We Insist.
Prošle godine smo poželeli Musicology festivalu dug život. Kao nagrada, stigao nam je veličanstveni ovogodišnji koncert Gregoryja Portera. No, preispitavanje u samom taboru festivala će svakako morati da padne, posebno uzevši u obzir reči iz prvog pasusa. Vredi li po svaku cenu forsirati četvorodnevni festival, gde je jedan izvođač po kvalitetu i aktuelnosti tri koplja iznad ostalih, ili generalno podići lestvicu kvaliteta, a nauštrb trajanja festivala? Musicology je mlad festival koji će iz uspeha, ali i grešaka, znati da nauči lekciju ili dve.
By 
By 
By 
By 
Odlicno!
Musicology je privatni festival. Festival kome se da staviti verovatno po koja primedba na program. Mozda preambicioznih 4 dana …… Ali privatna inicijativa sa programom kakav je sastavljen predstavlja entuzijazam. Ne znam na koje to manifestacije Vas “kriticar” misli kada kaze “u uslovima postojanja i višegodišnjeg opstajanja manifestacija sa znatno hrabrijom selekcijom” …. nisam siguran da znam na koje manifestacije misli a da nisu budzetski finansirane. Primera radi i na budzetski finansiranim manifestacijama, mislim na Beogradski dzez festival nastupala je i pop pevacica koja peva dzez standarde Gabi Novak ………… , ostaje mozda da se pomene Ring Ring kao Festival sa tradicijom ciju selekciju mozete voleti ili ne ali svakako je za duboko postovanje. Dakle kulturnu scenu grada je, to na zalost Vas bicu sasvim iskren “kriticar” ne razaznaje predstavlja i kvalitetna pop kultura, te svakako nije lose imati i istina The Brand New Heavies koji je fakat prosao svoje zlatne dane u gomili djubreta koje se po gradu nudi, takav koncert svakako predstavlja tacku dobre muzike i potrebno je da se svira sto vise dobre muzike. Takodje mozda ne bi bilo rdjavo da se Vas kriticar javi svojoj nastavnici ili profesorki srpskog te porazmisli o svom stilu pisanja jer koristi reci kao sto su ispostovati napr. Nama su takve ruzne kovanice podvlacili crvenom ….. Ispostovati je tipicna rec vremena koju hocu da zaboravim a koristili su je uglavnom ljudi sa dna.
Interesantno je da se Vas kriticar upusta u analizu toga koliko su aranzmani Duska Gojkovica kompozicija “Autmn leaves” i “Summertime” inventivni ili ne ….. Bilo bi interesantno znati sta Vas kriticar zna o aranziranju i koje reference ima da bi sebi dao za pravo da sudi o aranziranju. te da li zna da prepozna B moll ili B dur. Gojkovic je zavrsio Berklee College of Music, za pocetak, a ako Vas “kriticar” ne voli standarde Autmn Leaves i Summertime ja ih volim. Dakle malko preispitivanja sta sebi dajete pravo da pisete je zaista pozeljno. Uostalom scenu u gradu takvu kakvu je prate ocigledno osobe koje su ispod nivoa skromne scene i nisu u stanju da prepoznaju makar pozitivnu energiju i zelju da se nesto pomeri i promeni!!!
Na kraju vratio bih se na pocetak. Direktor Festivala Musicology jeste emotivan, ali se radi ponavljam o potpuno privatnoj inicijativi. Rekao bih i entuzijazmu. Tako da bi bilo u najmanju ruku pristojno i blisko civilizovanom novinarstvu da to primetite u svom pracenju programa i kako piste “ispostovavanju” programa.
Kopka me hocete li objaviti komentar.
Na koji be mol ste mislili, na ovaj nas il’ onaj americki? …nas prepoznaje sigurno..
Mala digresija – upravo je autor ovog teksta ocenio koncert Gabi Novak i ansambla Croatian Jazz All Stars kao jedan od najboljih te godine na BJF-u. Žanrovske diskvalifikacije nisu bile nikada manir ovog portala.
Uz malo detektivskog posla dolazi se do informacije da je festival takođe jednim delom finansiran iz budžeta, a ne samo od sponzora od kojih nije moglo da se živi tokom festivala, tako da i ta priča o čisto privatnoj inicijativi pada u vodu.
http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1686944
Budžet nijednim delom nije finansiran iz budžeta. Grad je pomogao objavom na sajtu.
Zlatane, svakako hvala na interesovanju 😉
S poštovanjem,
Marijana
@pedja
b moll je univerzalan …. ne postoji americki ni nas, postoji b moll
Aha, u tom slucaju prepoznaje univerzalan. Za dur nisam siguran..
@redakcija
ja uopste ne sumnjam da je nazovimo autor teksta ocenio koncert popularne pop pevacice, koja peva i dzez standarde jednim o najboljih te godine na BJF; problem superlativa kada je u pitanju muzika je zaista sporan sto se mene tice jer muzika nije ni snajderaj ni trka na 100 metara; meni samo nije jasno kako uopste nazivate autorom osobu koja koristi rec “ispostovati” i nije mi jasno da ne shvatate da za sudjenje o muzici i aranziranju zahteva odredjeno obrazovanje za koje iz samog teksta sumnjam da ima kako kazete autor; na kraju kazete da zanrovske diskvalifikacije nisu manir portala i to bi bilo za svaku pohvalu da vas “autor” kvalifikacijom “najisviranijim strandardima” upravo diskvalifikuje istoriju dzez muzike koja traje 🙂 ocigledno na vasu zalost
Direktore – posmatraču, ako se krajnje ironično pozivate na stil pisanja, mogli bi da povedete računa i o svom stilu i greškama koje ste napravili u komentaru.
Iz Vašeg komentara isijava animozitet prema kritičaru i velika pristrasnost kada je u pitanju festival, a sve to odavno ne videsmo na ovom portalu u ovolikoj meri. Mislim da je to potpuno nepotrebno i na neki način guši konstruktivnu kritiku koja nam je svima korisna i potrebna,naravno ako joj ima mesta.
Takođe, šta meni ili bilo kome kao predstavniku publike koji je platio pošteno ulaznicu za festival znači to što je isti privatan? To bi onda značilo da treba da se poklonimo i slušamo, bez zamerki, kritike, ukazivanja na negativnosti u programu, organizaciji i sl., a o pominjanju direktora festivala ili muzičara u bilo kom kontekstu, osim kroz hvalospeve, da i ne govorim. Muzicology nije festival pravljen u privatnom dvorištu za rodbinu i prijatelje, tako da je podložan kritici u svakom smislu.
Što se muzičkog aspekta festivala tiče, nisam ga posetio i ne mogu da sudim, ali i ta vrsta Vaše kritike kritičara, iskazana je na krajnje bezobrazan i nevaspitan način. O kojoj onda pristojnosti pišete na kraju komentara? Vi pominjete ljude sa dna koji veze nemaju sa tematikom sajta,ljude koji su ispod nivoa skromne scene,reč kritičar stavljate pod navodnike, a posebno sebi dajete za pravo da sudite o tudjem znanju koje se tiče aranžiranja, te prepoznavanja B moll-a ili B dur-a.
To što Vi volite pomenute aranžmane nije sporno, ali ništa dalje od toga ne znači. Objasnite, potkrepite činjenicama i Vašim “znanjem”, a ne samo kostatacijama da se Vama nešto sviđa ili da je neko završio neki koledž.
Na momente delujete kao neko ko je vrlo ozbiljan i posvećen – iznad nivoa skromne scene, a onda kao dečak koji se buni zbog kritike kritičara ovog portala.
Pozdrav…
“i nije mi jasno da ne shvatate da za sudjenje o muzici i aranziranju zahteva odredjeno obrazovanje….”
Za mene je ova konstatacija, posebno vezana za suđenje o muzici, sasvim dovoljna da se više ne upuštam u bilo kakve komentare i odgovore…
@pedja
ja sam posmatrac nisam direktor 🙂 ako mislite na gosn. reljica, samo postujem to sto radi ali nisam on, dakle pucanj u prazno
pa da krenemo od kraja da za sudjenje o muzici i umetnosti je potrebno obrazovanje i znanje ja to mislim …… preslusane ploce i odslusani koncerti ne daju za pravu da se o muzici i izvodjenju daje sud, posebno o muzici koja se izucava na akademijama …., legitimno je svidja mi se ne svidja …. ali sud, za to treba znanja
nemam nikakav animozitet prema ponovo pod znacima navoda “kriticaru” vec sam napisao stav koji je jasan dakle konstruktivno sam i ja kritikovao objavljen tekst i sa njim se ne slazem, a sem opstih mesta ne dobih argument ali ni jedan jedini
sto se tice privatnog festivala samo sam hteo da ukazem na to da koliko vidim nije dobio ni dinara iz budzeta i u tom smislu takvu inicijativu i entuzijazam postujem, sto na zalost kriticar odusevljen koncertom pop pevacice nije primetio
ja nisam sudio o znanju “kriticara” vec sam postavio pitanje sta on zna o aranziranju da bi o istom davao sud
na kraju izvinjavam se zbog brzog kucanja, internet je medij koji dozvoljava i mala slova ….. ali ukus makar moj ne dozvoljava ispostovati, odraditi i dozvolite mi da mi je to neukusno za tekst koji predstavlja tendencioznu kritiku necijeg ozbiljnog rada ili necije ozbiljne svetske karijere ……
ukratko na vasu zalost 🙂 pravi dzez je ziv 🙂
Poštovani Sude!
Evo šta kaže Ivan Klajn u “Rečniku jezičkih nedoumica”:
“ispoštovati – je neologizam, skovan kao svršeni glagol prema nesvršenom poštovati: nema razloga da se smatra nepravilnim.”
S druge strane, posmatrač koristi (nepravilno) reč “sudjenje”, koja takodje postoji, ali označava nešto drugo. Da nije mislio na “sud”?
Predlažem posmatraču da požuri do prve knjižare i kupi Klajna, pre nego što drugima poželi da soli pamet.
Poštovani,
Skrenuta nam je pažnja na polemiku koja se vodi ispod teksta, zbog koje smo morali da se oglasimo.
Direktor festivala se nije oglasio, niti će se oglasiti u vezi sa vašim tekstom.
Niko iz Musicology festivala se svakako ne bi udubljavao u diskusije sa vama, niti sa autorom teksta. Vaše je pravo da iskažete svoje mišljenje, bilo ono privatno ili profesionalno. Naše je da se sa njim složimo ili ne.
Stav organizatora festivala je da nam se čini da se, nažalost, niste previše informisli o koncertima i izvođačima koji izlaze iz vaše sfere interesovanja i ličnog ukusa. Opet, ponavljamo, to je svakako vaše pravo.
Nama je drago što smo stekli poverenje ljudi koji će nas pratiti i narednih godina i upravo će se ta publika i javljati sa svojim mišljenjem koje se možda ne podudara sa vašim. Svakako će biti i onih koji će se složiti sa vama i to je potpuno u redu(mada ne verujemo da će se iko složiti sa konstatacijom da je Electro Deluxe bio “mlohav”). Isto kao što pozivate na slobodnu kritiku i mi pozivamo da ispoštujete mišljenje osoba koje se ne slažu sa vama.
Još jednom, naglašavamo da posmatrač nije niko iz redova Musicology festivala i da se više nećemo oglašavati u vezi sa tekstom.
Pozdrav i srećan rad.
Ocenjujući Electro Deluxe, kritičar je bio veoma odmeren. Zvučali su očajno (plus je pevač baš iritirao – kao da mu je neko dao linkove Partibrejkersa da “skine” Caneta, primetila je moja prijateljica), čega je i sam direktor festivala verovatno svestan, pošto je u pomenutoj grdnji prigovorio “sa Electro Deluxe ste izlazili”!
Kao da smo bili na dva različita koncerta.
Ali valjda je sve u vezi sa muzikom subjektivno.
Bend je zvučao zategnuto, nastup jako energičan. Meni je ovaj bend otkriće.
Baš me, iskreno, čudi ovaj komentar.
Predlažem da posmatrac napiše svoje viđenje ovogodišnjeg izdanja festivala, i zamolim administratore da mu omoguće da isto izloži na ovom portalu ili nam ponudi link ka nekom drugom, pa da onda malo polemišemo i o njegovom poznavanju muzike, muzičkoj i gramatičkoj pismenosti.
@jezdimir
ja nisam novinar i nemam potrebu da pisem o svom vidjenju festivala, svoje primedbe na tekst sam izneo, kao i neke argumente, na koje nisam dobio odgovor ili protiv argumente
ja sam ljubitelj muzike pre svega i po malo znam, ali nemam potrebu da kao ljubitelj o muzici sudim, narocito ne javno
dakle, mislim da je manje vise sve jasno, nema novih argumenata, najljubaznije se administratoru zahvaljujem sto je objavio moje komentare na tekst sa kojim se ne slazem
takodje bilo bi mi drago da portal i @redakcija moje komentare ne shvate kao zlonamerne, vec da ih razmotre u cilju promocije kako umetnicke muzike jer sam uveren da dzez predstavlja umetnicku muziku, tako i kvalitetne popularne muzike, narocito one koja svoje korene ima u dzezu 🙂
Kada kažete da nemate potrebu da javno sudite o muzici, bojim se da ste to već uradili. Tako što ste sudili o nečujem sudu u vezi sa nečim, sudili ste i o tome nečemu. I to javno. Tako da bih zaista voleo da pročitam i Vašu recenziju, uz malo dodatnog napora i izdvojenog vremena siguran sam da biste mogli da je sastavite.
I izvinjavam se što ovoliko insistiram, ali moram. Onaj Vaš prvi komentar je bio čist fašizam (oprostite, ali ne pronalazim blaži a ujedno adekvatan termin od ovoga). A pogotovo ovaj njegov deo: ”Dakle malko preispitivanja sta sebi dajete pravo da pisete je zaista pozeljno. Uostalom scenu u gradu takvu kakvu je prate ocigledno osobe koje su ispod nivoa skromne scene i nisu u stanju da prepoznaju makar pozitivnu energiju i zelju da se nesto pomeri i promeni!!!”
riba zivi u vodi, slon je riba kao premise vode logicki tacnom zakljucku slon zivi u vodi, ali je premisa slon je riba netacna pa je i logicki tacan zakljucak netacan
ja nisam iznosio vrednosni sud vec sam komentarisao clanak u komentarima, tako da mozemo da se slozimo da se ne slazemo sto je sasvim legitimno
hvala za komentar cist fasizam, jos sam i fasista …… a ni jedan argument koji sam izneo nije osporen, nadam se da @redakcija vodi racuna da uvrede nisu korektne; kada sam pomenuo skromnu scenu mislio sam na mali broj umetnika od kojih se vecina skolovala sirom sveta na prestiznim univerzitetima, na zalost nisam dobio odgovor koji je osnov autora teksta da donosi estetski sud o aranzmanima duska gojkovica ili o kompozicijama filipa bulatovica ….. da pomenem samo dva primera
dakle slazemo se da se ne slazemo, svako dobro, odjava sa moje strane
Jedini argument koji sam uspeo da pronađem u Vašim komentarima je onaj da je potrebno muzičko obrazovanje da bi se sudilo o džez aranžmanima. A i o tome se da polemisati.
I ne razumem prva dva pasusa u Vašem poslednjem odgovoru meni, ali nije ni važno. Mislim da bi bilo ljudski, pre nego što se odjavite, da se izvinite Zlatanu zbog niza uvreda iznetih na njegov račun.
Posto sam se odjavio odjavljem se I drugi put, bez potrebe za izvinjavanjem. Potpuno je jasno da je najbolje da se slozimo da se ne slazemo, te ne gubimo vise vreme.
Prijatan dan Vam zelim. Fasista!
Pre nego što zaista i konačno odete, da pojasnim još jednu stvar. Nisam Vas nazvao fašistom, iskreno se nadam da to i niste zbilja, ali ostajem pri tvrdnji da Vam je komentar fašistički.
Ne razumem sta je fasizam u tome da smatram da nije korektno da estetski sud (@dimitrije) o muzici koja se izucava na Univerzitetima daje novinar koji nema muzickog obrazovanja (ocigledno) niti je izucavao estetiku pa da analizira sola, aranzmane I sl. Dakle ne vidim ni jedan razlog da se izvinjavam novinaru jer drzim da je njegov prikaz muzike na Festivalu nekompetentan a prikaz Festivala ostrasceno negativan, pa se duboko ne slazem sa njim. Ja u razlikama vidim bogatstvo a ne nozeve :). Dakle verujem da o muzici i akademski obrazovanim muzicarima I kompozitorima treba da pisu kompetentni novinari, ako se usudjuju da daju estetske sudove. Prijatan vikend, fasisticki komentarisuci posmatrac
Posmatrac je izgleda pobrkao loncice. Jezdimir je pominjao fasizam, a ja Klajna. Kad smo vec kod toga, da li je posmatrac u međuvremenu kupio Klajna? 🙂
@dimitrije
Vi ste pominjali citiram
“S druge strane, posmatrač koristi (nepravilno) reč „sudjenje“, koja takodje postoji, ali označava nešto drugo. Da nije mislio na „sud“? ” … pa sam precizirao da sam mislio na estetski sud visokouvazenog autora …., u jednom odgovoru sam pisao Vama i uvazenom Gospodinu koji je u mojim komentarima video fasizam.
Kada je u pitanju Klajn i rec ispostovati dozvolite da mi je stilski rogobatna i nisam ni sporio da je gramaticki neispravna. Podseca me na vic iz 90tih kada dizelas papagaju u ruci udarajuci ga vice ishposhtuj me isposhtuj me 🙂 nadam se da se razumemo sada, dakle stil ne gramatika.
Ako dozvolite visokouvazeni autor ne voli da slusa “Autmn Leaves” i “Summertime” u ne preterano inventivnim aranzmanima, kako je napisao. A meni reci tipa ispostovati, odraditi …….. i slicno paraju usi. Nadam se da ce redakcija porazmisliti o stilu i lepsim recima u jeziku. Na kraju, mozda je to moj problem :), tako je kod nas sklonim fasistickim komentarima 🙂 ako dozvoljavate ….
Uh, uh, uh… koji bre akademski obrazovani muzičari?
Kao prvo, Gregory Porter i Yosuke Sato uošte nisu školovani muzičari! Porter je trenirao američki fudbal pre nego što je polomio rame i bio prinudjen da odabere drugo zanimanje.
Porter describes himself as a self-taught singer, with 25 years of listening, singing and sitting next to the masters of music, having lessons and rehearsals. “No one is ever really self-taught… But, I’m pretty close to that,” the singer surmises. (Whatson-kiev)
Još zanimljivije, najrelevantniji instrumentalista na celom festivalu, Yosuke Sato, kupio je saks iz zezanja, kada je odavno izašao iz tinejdž doba.
I bought my first saxophone when I was 26 years old with my first bonus from the company I was working for at the time (…) Several years later I (…) started working with local musicians in the city Sapporo (…) I learned so much from those musicians but never had the opportunity to have a formal music education, I’m totally self taught. (Jazz In Europe)
A Liv Warfield je naučila da peva na karaokama 🙂 I ona se pre toga bavila sportom.
She gained the opportunity to disclose her long repressed musical talent when a friend introduced her to Karaoke. “I had kept my voice a secret for over 20 years,” states Warfield. “Athletics were my primary discipline and the encouraged formula of success in my family.” Like soul sister Mary J. Blige, Warfield self-trained her powerfully raw vocals through Karaoke. (Soul Tracks)
Usput, mislim da ni Marčelo nema školu za pevanje…
Mislo sam na akademski obrazovanog Gojkovica, akademski obrazovanog Stanisavljevica, Djordjevica, Zlatareva, Kochetova, Kostadinovica, …. Naravno Bulatovica, Ignjatovica ……
@redakcija
Vrlo je tuzno da dozvoljavate poredjenje sa fasizmom komentara koji se prosto sa objavljenim clankom ne slaze. Malo zustrine u komentarima ne vidim kao problem. Ja se nadam da ovaj portal postoji zbog publike a ne zbog samog sebe i redakcije. Prijatan vikend
Ako je dozvoljeno kritički se osvrnuti na nastupe Herbie Hancock-a, Vijay Iyer-a i Miles Smiles-a mislim da je normalno kritički se osvrnuti na nastup Duška Gojkovića. Iako moramo čuvati naše vredne retke primerke umetnika kao što je on, ipak moramo da napustimo palanačko sveobožavanje i za njihovu korist stvari nazvati pravim imenom.
Znamo šta je Big Band RTS i kakvi su njihovi aranžmani (a pri tom sam završio klasičnu akademiju). Radi se o uglavnom veoma zastarelom pristupu jazz muzici, kojoj se prilazi više na način poštovanja i izučavanja starih majstora, a mnogo manje u smislu savremenih zbivanja i zvučanja Big Band-ova u 21veku. Ono što rade je za poštovanje, ali nas ne čudi što ne nastupaju širom sveta u glavnim programima svetskih jazz festivala.
Ako se kritikuju knjige Borislava Pekića, filmovi Kusturice, slike Olje Ivanjicki, zgrade Nikole Dobrovića, onda je sasvim normalno da se i izvođenje ikone jazz-a, naše gore lista, propusti kroz filter rasuđivanja.