Umbria Jazz Festival 2010: Zapisi iz džez Vavilona

Mesto: Peruđa / Datum: 9-18. 07. 2010. / Foto: Ivana Čutura

Pre svega treba znati da je Umbria Jazz Festival mesto dobre zabave, pravi muzički karneval gde ste tokom deset dana neprestano okruženi muzikom, što u zvaničnom programu, što na besplatnim koncertima po ulicama, trgovima i parkovima, pa sve do klubova gde se svira do ranih jutarnjih sati. Malo je festivala u svetu gde čitav grad do te mere živi za festival i sa festivalom da je to prosto nemoguće razdvojiti. Džez je samo povod za masovnu non-stop žurku, širok okvir za razne fjužn i etno kombinacije, fank i soul, bluz i rok, avangardu i tradiciju. Pravi muzički Vavilon u koji su se sjatili žanrovi i muzičari sa svih krajeva sveta.

Uostalom, džez je izrastao upravo u to, prešavši za stotinak godina put od Nju Orleansa do najuudaljenijih delova sveta. Univerzalni izraz koji za razliku od pop muzike ne asimilira raznorodne kulture u jedan obrazac, već svakoj nudi (muzičku) autonomiju, od latino zvukova, preko skandinavskog folklora, afričkih ritmova, pa do  balkanskog melosa. To se ove godine u Peruđi najbolje videlo u specijalnim programima posvećenim muzici Djanga Reinhardta i na seriji koncerata džez etikete ECM.

Sa parolom „svi smo jedan svet“ počeo je koncert ovde i Herbie Hancock, koji je publici predstavio svoje najnovije diskografsko izdanje The Imagine Project, kolekciju pop-rok hitova u pretencioznom multikulturalnom kontekstu i poprilično prearanažiranom ruhu, sa tek povremenim džez varijacijama. Počelo je Lenonovom Imagine, koja je bila okidač za čitavu ovu muzičku avanturu, a koju je Hancock pretvorio u gotovo parodično sladunjavu himnu na jezicima naroda i narodnosti, dostojnu nekakve nevladine organizacije, a završilo se Dylanovom The Times They are a Changing i Sam Cookeovom Change Is Gonna Come.

U međuvremenu je bilo i malo Boba Marleya, malo Joni Mitchell, malo Michaela Jacksona, pa medli Hancockovih starih hitova… I tako gotovo dva sata, tokom kojih je najviše simpatija pobrala mlađana Tal Wilkenfeld na basu, da bi se sve završilo isforsiranim bisom za koji se pobrinuo organizator, s obzirom da je publika praktično prestala sa aplauzom već posle desetak sekundi, ali je Herbie bio ponovo na bini posle 20!

Sve u svemu The Imagine Project će najverovatnije ostati tek fusnota u bogatoj karijeri ovog muzičara, ali s obzirom da je sve tu do te mere „na prvu loptu“, lako je moguće da ovo bude jedan od komercijalnijih džez albuma ove godine iako džeza tu praktično – nema!

Zato je jedan drugi džez veteran priredio u Peruđi punokrvni džez tour d’force. Zarastao u sedu bradu i sedu kosu, 80-godišnji Sonny Rollins je izgledao kao da je upravo izašao iz svog nekadašnjeg skloništa ispod Vilijemsburg mosta u Njujorku i počeo više od dva sata dug nastup 15-minutnim solom u „Patanjali“. Bio je to inspirativan omaž epohi koju su obeležili bap velikani 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. I dok je Bob Cranshaw bio pomalo uspavan za basom, ostatak ritam sekcije, koji su činili još bubnjar Kobie Watkins, fenomenalni perkusionista Sammy Figueroa i gitarista Peter Bernstein, dao je dobar okvir neumornom Rollinsu, koji se teško kreće po bini, ali čiji ton i dalje ima onu istu snagu koja ga je svojevremeno promovisala u saksofon kolosa.

Jedan od vrhunaca festivala bio je i nastup Chicka Coreae i njegovog Freedom Banda, all star postave u kojoj su bili Roy Haynes za bubnjevima, Christian McBride na basu i Kenny Garrett na alt saksofonu. Reč freedom na dobar način opisuje muziku ovog kvarteta, intuitivnu i nesputanu, poput univerzuma koji se širi do neslućenih granica. A ima li bolje muzike za tako nešto od kompozicija Theloniuousa Monka, koje su činile okosnicu njihovog nastupa?

Na kraju, četvorka koja zajedno ima valjda blizu 300 godina (od čega Haynes vuče trećinu!) pretvorila je bis u retko viđeno hip-hop zezanje (tu sam se prisetio izjave Georgea Russella od pre 20-ak godina, kada je ustvrdio da je budućnost džeza – rapovanje). Tokom tog 20-minutnog ludovanja Corea je povremeno svirao bubnjeve, McBride klavir, a svi zajedno rapovali na oduševljenje publike koja se glasno pitala: ”Na čemu su ovi?” Ne znam, ali je bilo dobro. I njima i nama.

U jednom trenutku čak, dok je skakutao na bini, Haynes se sapleo o kablove i pao na leđa, ali je već u sledećem ponovo bio na nogama! Verovatno polovina onih koji su ove godine izašli na neku od scena Umbria Jazz festivala bi u toj situaciji završila sa polomljenim kukom, ali ne i 85-godišnji Haynes!

Stvarno, na čemu su?

Tony Bennet je, provereno, bio na „skoč on d roks“, dok je čekao da njegova ćerka Antonia završi svoj 15-minutni nemušti nastup pred njegov izlazak na scenu. Devojka do te mere nema ni glas, ni interpretaciju, niti očevu harizmu, da je to što je ona uradila od nekoliko standarda mirne duše moguće uporediti sa onim šta je Hitler uradio Poljskoj 1939. godine! Što bi se reklo, teško da bi se „leba najela od pevanja“ da je Tony ne prodaje u paketu sa svojim koncertom.

A onda je na otvorenu scenu velike Santa Đulijana arene stupio omiljeni Italoamerikanac. U belom sakou, sa zlatnim satom na ruci i sa širokim osmehom i još širim pokretima ruku, poveo je publiku kroz standardni Las Vegas repertoar. Mesec i zvezdano nebo bili su idealan dekor za setne osmehe dama u najboljim godinama koje su oduševljeno zveckale nakitom posle svake pesme. Sudeći po prisutnim karabinjerima unaokolo, ne bi me iznenadilo da je tu negde u publici bio i Silvio Berlusconi. Mada su meni stalno kroz glavu prolazile scene venčanja iz prvog „Kuma“.

Slušajući Bobbyja Hutchersona i Cedara Waltona u kvartetu prvo što mi je palo na pamet bilo je: Može li uopšte trio svirka, koja je ovaj put pratila Hutchersona, da zvuči bolje od ovoga? Odgovor je, što se mene tiče: ne! A opet, pretposlednje veče, kada je na scenu pozorišta Morlaki izašao Ron Carter u pratnji Mulgrewa Millera i Russa Malonea, postalo je (po ko zna koji put) jasno da čarolija uigranog trija ima bezbroj lica i da je te stvari jednostavno nemoguće rangirati.

Carterovo poimanje džeza je do te mere produhovljeno i sofisticirano da vas ta muzika odmah odvodi u paralelni svet. A te večeri najblistavija zvezda tog paralelnog sveta bio je Miller, uz Kennyja Barrona i pomenutog Cedara Waltona jedan od poslednjih velikih džez pijanista koji ume da bude moderan bez prizvuka modernizma, gotovo vanvremenski moderan. I upravo su ta dva koncerta, onaj Huthersona i Waltona i ovaj Carterovog Golden Striker trija, primer kako džez izraz može da bude svež mimo svih trendova.

Ove godine vredelo je videti da se Randy Crawford izgleda rastosiljala svega onoga što ju je pre samo nekoliko godina dovelo na rub propasti (setite se njenog beogradskog nastupa od pre pet-šest godina koji je bio potpuno u rangu Ibarske magistrale!) i da je u pratnji Joea Samplea i njegovog trija ponudila uzbudljiv koncert. Ipak, kada je o pevačicama reč, malo ko danas može da se poredi sa Robertom Gambarini. Ova Italijanka koja se odavno odomaćila u Americi je apsolutno dostojna naslednica svih najvećih džez diva. Ako neko misli drugačije, baš bih voleo da čujem zašto! Savršen glas, uzbudljiva interpretacija, besprekorne imrpovizacije i sketovanje, sve to je nesumnjivo odlika ove pevačice koja, ako na nečemu treba da poradi, jeste samo da se oslobodi pomalo krutog držanja na sceni.

Ponovno okupljanje Pat Metheny Group posle nekih 30 godina od poslednjeg nastupa, unelo je više energije u Methenyjevo sviranje nego što je to bio slučaj na mnogim koncertima kojima je gitarista u mornarskoj majci u raznim postavama poslednjih godina oduševljavao publiku širom sveta.

I povratak Roya Hargrovea zvuku iz devedesetih je bilo pravo uživanje posle serije izleta u hip-hop vod,e gde se originalni zvuk ovog briljantnog trubača bio poprilično izgubio.

Vreme unazad je vratio i Marcus Miller, koncertnim omažom Milesu Davisu i legendarnom albumu Tutu, koji je ovog eksplozivnog basistu svojevremeno promovisao u vrhunsku atrakciju. Millerova harizma je, nema sumnje, i danas tu, a njegov koncert još jedan dokaz da malo toga uspeva tako dobro kao stara slava.

To je trebalo da bude adut i vokalnog kvarteta The Manhattan Transfer, ali se, barem te večeri, činilo da je njihovu muziku vreme ipak previše nagrizlo.

Naravno, Umbria Jazz je i ove godine ugostio još na desetine muzičara sa manje ili više ambicioznim programima, neke tek na početku karijere, druge na zalasku. Svi oni su dali svoj doprinos celokupnoj atmosferi koja je deset dana potresala Peruđu i koju pre svega treba doživeti na licu mesta, pomešanu sa vrevom desetine hiljada gostiju, turista i meštana koji se tiskaju u uskim ulicama drevnog grada, uličnim zabavljačima, omamljujućim mirisima kuhinje i, naravno, sveprisutne muzike. Ako je tačna opservacija sa početka ovog teksta da je ovaj festival muzička replika Vavilonske kule, onda ovu definitivno ne bi trebalo srušiti!