Uroš Spasojević: 10 albuma koji su mi promenili život

Uroš Spasojević, bas gitarista iz Valjeva, atipičan je izdanak srpske džez scene. Od svojih početaka prevashodno je okrenut malim formacijama, a neretko je to i solo izvođenje na bas gitari uz korišćenje procesora i pedala. Jedan je od pionira autorskih muzičkih projekata na ovim prostorima u kojima bas gitara zauzima centralno i eksperimentalno mesto. Do sada je objavio osam studijskih albuma, od kojih je nekoliko distribuirano i putem prestižne fusion etikete Abstract Logix.

Iako po vokaciji pravnik, Urošu je muzika mnogo više od hobija:

”Iako muzika nikada nije figurirala kao primarna delatnost, njen značaj u mom životu je ipak nemerljiv. Počev od osnovne muzičke škole, u kojoj sam se školovao za violinu, strast je uvek bila prisutna, ali je do eksponencionalnog povećanja intenziteta došlo momentom upoznavanja s kontrabasom i bas gitarom. Džez muziku sam otkrio relativno rano, u drugoj polovini osnovne škole, imajući u vidu da mi je otac često puštao ploče džez umetnika. Vrlo dobro se sećam ploča sa muzikom Charlieja Parkera koje sam slušao u tom periodu. Na početku srednje škole sam se okrenuo ozbiljnijem proučavanju džez muzike kao i maničnoj kupovini albuma, da bi ubrzo nakon toga navedena postala preokupacija.”

Kao veliki ljubitelj karakterističnog zvuka koji neguje minhenska izdavačka kuća ECM, u svom radu naklonjen je kompozicijama u sporom i srednjem tempu, obojenim specifičnim atmosferičnim aranžmanima, kao i elementima kamerne klasične muzike i minimalizma. Uroš je za naš sajt pisao iscrpan feljton koji se bavi visuelnim identitetom ove etikete.

”Već u prvim studentskim danima javila se posebna vrsta interesovanja za izdanja legendarne etikete ECM. Solistički album Davea Hollanda Emerald Tears, kao i njegov duo sa kontrabasistom Barreom Phillipson ovekovečen na albumu  Music From Two Basses potpuno su me očarali na početku. Kasnije, u toku svog autorskog rada, nadahnuće sam pronalazio pretežno u estetici ECM produkcije koja je umnogome drugačija od svih ostalih. Estetski pristup u procesu stvaranja muzike predstavlja kohezioni element stilski vrlo različite muzike koja se nalazi u njihovom impozantnom opusu. Sa druge strane, ono što je zajedničko za muziku te produkcije jeste eksperiment –  eksperiment u smislu razmišljanja, komponovanja, izvođenja i slušanja, a koji je podstaknut od strane vlasnika i osnivača ove izdavačke kuće, legendarnog producenta Manfreda Eichera.”

Sledi lista albuma koje je Spasojević izabrao kao one čija ga je filozofija najviše izgradila kao autorsku ličnost.

1. Ketil Björnstad – The Sea (1995). Bez ikakve sumnje omiljeni album. Čarobna muzika koja ni nakon stotine slušanja nije dosadila. Verovatno najzanimljivija činjenica vezana za ovakav izbor jeste to što čuveni Bjornstadov ansambl u svom sastavu uopšte i nema basistu. Tu dolazimo do paradoksa – omiljeni album jednog basiste jeste album bez basa! Međutim upravo ta “praznina” mi omogućava pevanje sopstvenih bas linija koje prosto naviru tokom slušanja. Taj nepresušan izvor ideja uzrokovan je ovom vanvremenskom muzikom legendarnog norveškog umetnika, istovremeno i jednog od mojih omiljenih književnika.

2. Wayne Shorter Quartet – Beyond the Sound Barrier (2005). Iako Wayne Shorter nije vidljivo, odnosno čujno uticao na moje muzičko stvaralaštvo, njegov opus i životnu filozofiju smatram za jedne od najznačajnijih kreativnih pokretača. Još od prvog slušanja gore navedenog albuma stao sam na stanovište da se radi o najvišem stadijumu kolektivne improvizacije kao i fascinantnom sveukupnom zvuku koherentne grupe muzičara sa akcentom na ezoterična svojstva kompozicija koje izvode. Dubina, duhovna širina i složenost muzike više od deset godina u meni stvaraju utisak misterioznosti i očaravajuće tenzije.

3. Jakob Bro Trio – Bay of Rainbows (2018). Za razliku od prethodnog albuma, muzika danskog gitariste Jakoba Broa predstavlja očigledan uticaj. Sonični spektar njegovog izraza duboko me inspirisao i tektonski promenio poimanje zvuka u mom umu. Slobodno mogu reći da esetika muzike ovog specifičnog trija najviše odgovara mom senzibilitetu. Kompozicija “Red Hook” sa navedenog albuma definitivno je jedna od najčešće slušanih u mom životu.

4. Keith Jarrett – The Köln Concert (1975). Još od srednjoškolskih dana neizostavan album u mojoj top 10 kolekciji, čije puštanje je prethodilo skoro svakom ozbiljnom učenju. Moć Jarrettove muzike da pročisti um kao i da udahne optimizam i kreativnu energiju predstavlja posebnu enigmu koju ne bih želeo rešiti čak i kada bih imao sposobnost za tako nešto.

5. Lars Danielsson – Libera Me (2004). Stvaralaštvo Larsa Danielssona jeste jedan od najranijih uzora na mom muzičkom putovanju. Čista melodičnost, tonalnost, pedantnost u komponovanju i besprekorno uredno izvođenje stvorilo je osećaj ogromne doze poštovanja i inspiracije koje, i pored činjenice da se trenutno moj muzički izraz odaljio od najkarakterističnijih elemenata te prelepe muzike, traju i dan danas. Veoma često se vraćam pojedinim kompozicijama (”Granada”, ”Asta”, ”Suffering”) u cilju podsećanja na neka prošla, a meni izuzetno bitna vremena.

6. Jan Garbarek – Rites (1998). Kao pasioniranom ljubitelju izdanja nemačke kuće ECM nijedna moja lista ne može biti lišena albuma jednog od omiljenih ekskluzivaca Manfreda Eichera. Ovaj dupli album za mene predstavlja neizmerno blago prelepih kompozicija i estetski savršenih, vanvremenskih izvođenja kako samog Garbareka, tako i njegovih dobro poznatih saradnika. Moram posebno istaći da je čudesna kompatibilnost Rainera Brüninghausa i Eberharda Webera bitno uticala na moje viđenje komponovanja za duo formaciju.

7. Bobo Stenson / Arild Andersen / Jon Christensen – Underwear (1971). Ako bih jednom rečju morao da opišem ovaj album u tu svrhu bih nesumnjivo upotrebio pridev ”REVOLUCIONARAN”. Pionirski zvuk ovog klavirskog trija ostavio je jedan od najjačih utisaka u mom životu. Futuristička muzika koja je poranila dobrih tridesetak godina fascinira me i na kraju 2022. godine. Kompozicija “Test” pravi je primer za to. Veoma često se dešavalo da karakteristične elemente muzike ovog skandinavskog trija čujem u kompozicijama koje su znatno, čak nekoliko decenija, kasnije objavljene pritom nezasluženo noseći epitet inovativnih.

8. Nils Petter Molvær – Khmer (1997). Album koji je promenio tok jazz muzike direktno je uticao i na moje viđenje i estetske svetonazore. Ono što me je posebno fasciniralo jeste perfektan balans elektronike, efekata i konvencionalnih instrumenata, a čemu stremim u toku stvaranja i izvođenja sopstvene autorske muzike. Veoma često se dešavalo da ovaj album bude prvi izbor u trenucima traženja inspiracije.

9. Jøkleba – Outland (2014) –Nikada neću zaboraviti prvo slušanje ovog remek dela norveške supergrupe predvođene Jonom Balkeom. Prvi utisak koji se nametnuo jeste bila očaranost, ali i nejasnoća, misterija na koji način su njih trojica uspeli da proizvedu takve zvukove i iste savršeno uklope u kompaktnu celinu. Prilično vremena sam utrošio slušajući ovaj apstraktni, ali konceptualni album otvoreno se diveći prefinjenim aranžmanskim idejama i besprekornim zvukovima.

10. David Torn – Only Sky (2014). Niko na svetu ne zvuči kao David Torn, niti iko ikada to može učiniti. Nepogrešivo prepoznatiljiv ovaj svestrani umetnik jedinstvenog zvuka na ovom albumu uspeo je da sa svojom gitarom i efektima zvuči ubedljivije od većine orkestara te da napravi grandioznu, široku i dubokoumnu muziku. Beskonačni zvučni pejsaži uzrokuju transcendentalna stanja, bez izuzetaka.