Uspomene sa Valjevskog jazz festivala

Prve džez slušalačke korake napravio sam na samom početku 90-ih u rodnom Valjevu. Danas sam savršeno siguran da su moje interesovanje za domaću rok muziku i čvrsta želja profesora iz Gimnazije da nas besplatnim kartama namame u Dom kulture gde se, sa manjim prekidima, Valjevski jazz festival održava od osnivanja, bili dobra kombinacija kad sam krenuo u srednju školu.

Već 10 godina kao gledalac ne učestvujem na Festivalu, a smešno mi zvuči kao opravdanje to da su me fakultet i posao odveli 100 kilometara dalje u Beograd. U potragu za uspomenama sa ove kulturne manifestacije, važne i za Valjevo i za Srbiju, krenuo sam uz pomoć diska 25 Years After i knjige JazzoVAnje, kojima je u oktobru obeleženo četvrt veka od osnivanja Festivala.

Od samog početka 1984. godine postavljen je na prvu loptu jednostavan cilj – popularizacija džeza. Na repertoaru nisu bili samo dobro uvežbani i odsvirani standardi koji su izdržali probu vremena, već pre svega autentična komponovana džez muzika u kojoj se čuju i uticaji kulturnog prostora cele bivše SFRJ. Sve zasluge za jasno postavljenu koncepciju programa idu na račun umetničkog direktora Festivala, saksofoniste i Valjevca Jovana Maljokovića. Rođendanski disk relativno uspešno ilustruje takav pristup u izboru izvođača.

Na njemu su autorski najupečatljiviji živi snimci sastava koje su vodili saksofonista Nenad Petrović (sastav Campus Caravan) i pijanista Vlada Maričić, na kojima možda ima i najviše motiva poreklom sa ex YU terena. Slušaoce čeka podsećanje i na Maljokovićev Balkan Salsa Band iz najboljih dana (11. Festival 1995. godine) kada je orkestar brojao čak 11 članova.

Disk počinje instrumentalom Valjevska podvala, džez obradom tradicionalne lokalne pesme kojom svaki  Festival od osnivanja otvara Big Band RTS-a. Na kompilaciji je i kompozicija pijaniste Miloša Petrovića Stari Jonko sa Festivala iz 1993. godine – autorov omaž Vizantiji, izveden uz antologijsku pratnju na udaraljkama Veljka Nikolića (Papa Nik). Šteta je što na ovom albumu nije bilo mesta za Hazare – teško slušljiv, ali značajan instrumentalni proizvod nastao u Srbiji.

Iako ih je malo na disku, nisu manje važne autorske kompozicije koje su okrenute džezu iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Trubači Stjepko Gut i Ladislav Fidri, bubnjari Ratko Divjak i Lazar Tošić ostavili su dubok trag na muzičkom prostoru bivše SFRJ, a bendovi s kojima su nastupali na festivalu s dobrim su razlogom, sa po jednom numerom, predstavljeni na rođendanskom CD-u.

Festival je od samog osnivanja vodio računa i o novim trendovima u muzici kojoj je posvećen. Prvi ozbiljniji esid-džez pokušaji u Srbiji (druga polovina 90-ih) imali su svoje sjajne izvođače i na koncertima u Valjevu. New Age Band, u kome su okosnice bili basista Vlada Novičić i pevačica Vladana Marković, dva puta je svirao na Festivalu, ali ih nema na rođendanskom disku. Isto je prošao i izvanredni Into koji je vodio Vladimir Furduj, bubnjar nekada veoma popularne Korni grupe.

Disk na kome je 13 kompozicija najtanji je sa bluz sastavima. Zapravo, nema ih. Oni su u Valjevu, kao što je to praksa na velikim džez okupljanjima u svetu, uvek imali svoje parčence u programu. Jedno vreme i svoj dan, kada je Festival (u periodu od 1994-1996. godine) trajao četiri dana. Bez ikakve dileme Sirova koža (Raw Hide) je morala da bude deo albuma koji je objavljen povodom četvrt veka od osnivanja Valjevskog festivala. Publika koja je redovno dolazila na koncerte u Domu kulture pamti i nastupe stilski srodnih izvođača Zona B i Di Luna Blues Band.

Sve što se dešavalo na festivalskim binama pedantno su na trakama beležili tonski snimatelji Radio Valjeva sa kolegama iz Radio Beograda. Šta je od toga sačuvano, pokazaće i godine koje su pred nama. Od četiri ili pet do danas objavljenih diskova preslušao sam dva, i oduševio sam se koliko je verno preneto sve što se na bini dešavalo. Prepoznao sam čak i uzvike muzičara koji nisu bili zadovoljni ozvučenjem (saksofonista Nenad Petrović), setio se od kojih kompozicija mi se spavalo, jer ih kao srednjoškolac nisam kapirao (vizantijski ciklus pijaniste Miloša Petrovića).

Šteta je što neki video zapis ne prati ovo poslednje audio izdanje, kako bi se za budućnost sačuvala i atmosfera u publici koja je punila sve festivalske sale – bar je tako bilo na sedam Festivala za redom kojima sam prisustvovao od 1992. od 1998. godine. Publika u Valjevu nikada ne miruje. I velika sala Doma kulture sa 600 sedećih mesta, po atmosferi više liči na džez klub nego na koncertnu dvoranu. Svaki dobar solo istog trenutka se pozdravlja gromoglasnim aplauzom. Muzičari na to nikada nisu bili ravnodušni: osmeh, naklon, bis…… Publika je gajila simpatije i prema voditeljima koji su najavljivali izvođače na Festivalu. Bez konkurencije je bio poznati saksofonista Milivoje Mića Marković, ali o tome koliko je on uradio za popularizaciju džeza i zabavne muzike sa prostora bivše SFRJ u Evropi mogle bi se napisati čitave knjige. Posao voditelja je šarmantno, u više navrata, radio i Valjevac Branko Pirgić, dobar poznavalac prilika na lokalnoj kulturnoj sceni. Sve u svemu, dobra publika je verovatno jedna od tajni dugovečnosti Festivala.

I disk i knjiga izdati povodom 25 godina od početka Valjevskog jazz festivala posredno govore o tome kako je ova kulturna manifestacija bila organizovana. U knjizi su štampani svi programi od osnivanja, kratke uspomene muzičara i članova organizacionih timova Festivala, kao i odličan tekst o prvim džez izvođačima u Valjevu koji su tu muziku svirali još pre II svetskog rata.

Sa stranica ove publikacije podsećamo se da je Festival 2006. godine pomeren za oktobar, a do tada je tradicionalno bio organizovan u maju. Priređivači nas kroz retrospektivu programa podsećaju i da je festival trajao najkraće jedan, a najduže četiri dana.

Bez Jovana Maljokovića na mestu umetničkog direktora teško da bi Festival stigao do 25. rođendana. Honorari za nastupe nikada nisu bili astronomski, a sve najbolje na balkanskim džez prostorima bez izuzetka slušalo se i u gradu na Kolubari. Veliki su često u Valjevo dovodili i svoje kolege iz sveta, a najbolji izvođači ne bi bili istinski to što jesu da pod svojim okriljem ne gaje mlade buduće lavove koji će ih naslediti na bini. Čitam ko je sve nastupao i podsećam se da su u Domu kulture Valjevo odavno zablistali danas afirmisani džez muzičari: trubači Marko Đorđević, Dragoslav Fredi Stanisavljević, braća Strahinja i Nemanja Banović, bubnjar Petar Radmilović, pijanisti Vasil Hadžimanov, Matija Dedić, Ivan Aleksijević i drugi. Maljoković, kao odgovorni za izbor muzičara, nije zaboravio ni lokalne džez izvođače. Njihovo tradicionalno veče je dan pred samo otvaranje Festivala, idealno za zagrevanje i upoznavanje sa gostima koji tek stižu. Odličan album bi se mogao spakovati i od materijala koji su nastali i u ovom delu festivalskog programa.

Od osnivanja Festival ima i svoje slabe tačke. To je, u stvari, ničim izazvana površnost u organizaciji same manifestacije koja se vidi čak i u rođendanskom disku i knjizi. Disk bi bio mnogo kompletniji dokumentarni zapis da je uz svaku numeru i ime izvođača upisan i datum, ili makar redni broj festivala na kome je taj snimak nastao. Knjiga bi bila mnogo ubedljivija da jedan deo festivalskih programa greškom nije odštampan više puta.

Na Festivalu 1995. godine bilo mi je smešno kada sam video da je u programu koji se dobijao uz kupljene ulaznice ispod imena trubača Marka Đorđevića pisalo da trubu svira i Fligo Horna – u stvari je trebalo da stoji da M.Đ. svira i instrument koji se zove flighorna (fligel horna). Sramota me je da napišem da je ista greška ostala i u rođendanskoj knjizi odštampanoj 14 godina kasnije. Godine 1994. saksofonista Nenad Petrović bio je prilično besan što nije mogao da koristi minijaturni mikrofon (bubicu) koja se fiksira za sam obod instrumenta – dežurna ekipa nije uspela da poveže taj mikrofon na razglas. Posle koncerta u glavnom delu programa Petrović se nije pojavio na džem sešnu, jer su organizatori zaboravili da unesu tu stavku u ugovor o njegovom angažmanu na Festivalu. Bilo je i površnosti organizatora prema kojima gajim neku vrstu simpatije. Pevačici Biseri Veletanlić 1995. je propala štikla kroz malu rupu na bini. Ona je šmekerski izula obe cipele, nastavila bosa maestralni šou na pozornici tokom koga je, u trenutku, kroz pesmu dobacila dežurnom tonskom snimatelju „Ne-kva-ri mi mi-kro-fon“.

Desna ruka Jovana Maljokovića u organizaciji Festivala godinama su bili direktor Doma kulture Mihajlo Mihajlović i njegova prva saradnica Milena Jovanović. Mihajlović je, nažalost, pre nekoliko godina iznenada preminuo. Lokalni mediji nikada nisu dovoljno vremena posvetili džez muzici, ali su bar u vreme trajanja Festivala pokušavali da nadoknade nedostatak smisla za kulturu na duge staze.

Uz Festival je od samog početka i arhitekta i dizajner Dušan Arsenić. Kao što je u koncepciji manifestacije  autorski džez sa jasnim pečatom prostora sa koga potiče, Arsenić je to isto maestralno postigao sa grafičkim dizajnom plakata i scenografije Valjevskog festivala. Sve je to uvek bilo pokriveno i odličnim marketinškim sloganima za Festival. Rođendanska knjiga svoje strane puni i delom tih dobrih rešenja, kao što su slogani „Govori JAZZic da te ceo svet razume“ (2002), plakat sa bebi cuclom i slogan „Jazz od malih nogu“ (2003), kao i plakat sa kutijom za praškom za veš na kojoj stoji „Snaga JAZZ energije – Čista emocija“(2004).

Fotografija je oduvek bila važan deo Festivala, ali tako baš i ne ispada ako se malo udubite u snimke koji su odštampani u ovoj knjizi. Objavljeno je previše slabih fotografija koje su bukvalno ubile neke druge kvalitetnije snimke. Najtužnije opravdanje za ovaj izbor bi bilo da nije bilo dovoljno dobrog materijala u ponudi dok se knjiga sklapala. Nemoguće da je tako. Festival su godinama snimali Dragiša Medenica i Miroslav Jeremić, lokalni valjevski fotografi za koje se zna u celoj Srbiji. Polovinom 90-ih na Festivalu je održana sjajna izložba džez fotografije najboljeg domaćeg džez fotografa Želimira Gvojića (umetnički pseudonim El Gvojos), a autor je godinama unazad stalni gost festivala.

Ako ste mislili da će priča o Valjevskom festivalu da se završi bez političara, pogrešili ste. Uz Festival je na samom početku stao tadašnji predsednik Opštine Valjevo Dušan Mihajlović. Polovinom 90-ih lokalna vlast SPS-a, koju je vodio Milorad Ilić, zbog političkih neslaganja sa vlasnicima odlučila je da zatvori Central klub, koji je radio u sali starog gradskog bioskopa i bio idealno mesto za sešn svirke koje su se održavale posle glavnog dela festivalskog programa. Nisu mi poznati drugi veći gafovi političara koji su uticali na sam Festival. Moguće je da ih ima još. Najvažnije je da se Festival održao kao kulturna manifestacija lokalnog i nacionalnog značaja. Brzo će i taj 50-i rođendan!