Vandermark 5 – Annular Gift (Not Two)

Kada zapodenem razgovor o muzici s najbližim prijateljima (a skoro niko od njih ne sluša džez) s vremena na vreme se desi da me zapitaju koja je to posebna emocija koju osetim slušajući ovu muziku, a koju ne mogu da doživim slušajući pop, rok, ili nešto treće. Na ovakva pitanja obično nemam valjan odgovor. Slušajući najbolje džez albume, verujem da proživljavam potpuno ista osećanja kao i iskreni ljubitelji bilo koje druge vrste muzike. I evo, baš dok pišem ovaj tekst, u nekoliko navrata zastajem, pravim pauzu, mašem glavom, cupkam nogama, drmusam rukama podražavajući sviranje saksofona… jer sa zvučnika dopiru užurbana sola Kena Vandermarka i Davea Rempisa, besni zvuci Fred Lonberg-Holmovog violončela provučenog kroz distorziju, dok me Kent Kessler na kontrabasu i Tim Daisy na bubnjevima teraju da poskočim iz mirnog sedećeg položaja. Naravno, radi se o čikaškoj super-grupi Vandermark 5, i to o njihovom poslednjem albumu Annular Gift.

Kena Vandermarka ne moramo posebno predstavljati. O ovom renomiranom saksofonisti, vodećem muzičaru savremene čikaške džez scene, na stranicama našeg sajta se ne tako davno naveliko pisalo, što o albumu Fox Fire, što o uticaju na nove naraštaje čikaških muzičara. Ali šta je to zbog čega je baš ovaj koncertni album (snimljen tokom dve večeri u krakovskom klubu Alchemia) vredan hvale? Pa još uzevši u obzir da ovde i nema stilskog odmaka u odnosu na albume koje su Vandermark 5 snimali u poslednje tri godine, otkako je trombonistu Jeba Bishopa zamenio čelista Lonberg-Holm?

Tajna ovog izdanja je, pored standardno odličnih kompozicija, ponajviše u tome što je na maestralan način uhvaćena i usnimljena živa energija benda i spontana interakcija među muzičarima, nadahnutih i razigranih do maksimuma. Čak i na skromnim kompjuterskim zvučnicima, lako ćete se osetiti kao da su Vandermark, Rempis i družina tu, u neposrednoj blizini, i da sviraju samo za vas, pa vam ni dugometražne pustolovine (najkraća od šest pesama traje devet, a najduža 20 minuta) neće biti naporne.

Seciranje pojedinačnih numera bila bi uzaludna rabota koja može da potraje, uzevši u obzir da su kroz svaku kompoziciju protkani mnogobrojni stilovi i uticaji koji se elegantno prepliću, nadmeću i smenjuju. Vandermarkova kompozitorska i aranžerska persona još je slojevitija od njegove sviračke strane, a u ovim numerama naći će se mesta i za jasno strukturiranu, tvrdu bapersku svirku, i za fri-džez divljanje, i za fank melodije (u kojima prednjači sam Vandermark) i rokersku energiju (Lonberg-Holma biste lako mogli da zamislite kao pridruženog člana Sonic Youth). I što je najvažnije, Vandermark ne poseže za jeftinim flertovima s pomenutim žanrovima, već ih uklapa u skladnu celinu s izrazitim autorskim pečatom.

U recenziji albuma čikaške grupe Lucky 7’s na All About Jazzu upotrebljena je kovanica “post-Vandermark Chicago-based collectivism”. Nije mala stvar kada se u ovakvom kontekstu govori o muzičaru kome je tek 45 godina, i pred kojim je sigurno još mnogo godina i decenija uspešnog i kreativnog muziciranja. A upravo se u postavi Vandermark 5 na najkomunikativniji način sustiču svi najbolji momenti u stvaralaštvu ovog izuzetnog saksofoniste, tvoreći autentična dela na raskršću tradicionalnog, modernog i avangarde.

Ken Vandermark – tenor saksofon, klarinet

Dave Rempis – alt saksofon, tenor saksofon

Fred Lonberg-Holm – violončelo, elektronika

Kent Kessler – kontrabas

Tim Daisy – bubnjevi