Vasil Hadžimanov Band featuring David Binney – Alive (MoonJune Records)

Više od godinu dana imamo predstavu o tome šta da očekujemo od ovog albuma Vasila Hadžimanova. Iz turneje VHB-a sa Davidom Binneyem tokom 2014. je na ovaj način izvučen maksimum. Binneyevo povezivanje sa srpskom džez scenom, je retko, ali vredno, priznanje za ono što su postigle domaće snage. Cela priča mi je dodatno interesantnija kad vidim da se Hadžimanov sa „dugmića“ vraća na dirke, gde mu i leži forté. Sasvim je u redu da mu Joe Zawinul ostane u srcu, a zamislimo onda i putanju ka Zawinul-Adderlay kombinaciji. Ništa, nastavimo da zamišljamo…

Ime ove igre je fusion, i ona ima formu preseka Vasilovog pristupa istom.  Čak i kad ne stoji sam kao autor iza numera, uvek je osetno njego prisustvo. On ne uleće prebrzo u krivine, meri i previše puta pre nego seče, ne zanima ga istraživanje granica, niti želi da priredi neko iznenađenje ili zagolica nerve slušalaca. Čini se da cela stvar više radi na entuzijazam aktera, nego na momente inspiracije. Dovođenje Peđe Milutinovića u bend je životna injekcija bendu, pa samim tim i albumu. Njegovim angažovanjem uvek imate dodatne benefite, a to važi i za bendove van džez okvira u kojima je svirao ili svira. U poređenju sa Qzamaom, manje je ukrasa u svirci, ali to je i za očekivati, imajući u vidu drugačiji muzički stil. Gruva uvek treba, a i mladalačke poletnosti.

Za razliku od nastupa koji smo čuli na Beogradskom džez festivalu 2014. godine, na ovom albumu David Binney je prisutan gotovo na kompletnom materijalu. Izuzetak su dve numere – Trijićeva sa country prizvukom Odlazim i Tovirafro. Binney je solista kakav je Vasilu i nedostajao: prilagodljiv, jasan, nenametljiv, a pritom vrlo efektan. Pažljivo sluša i odgovara, pa prihvata i sjajno inkorporira balkanske motive (recimo u numeri Zulu). Pomenuta jasnoća je na momente sjajna protivteža sintetičnosti Vasilovih klavijatura i Tovirčevog basa, i ona ne izostaje čak i pri bržim deonicama.  Kao kompozitor i aranžer se ne pojavljuje (osim kao koautor numere Dolazim).

Binney je s najvišim ocenama prošao kroz sve vode mainstream džeza. A eto, kad se ukrste njegovi i Vasilovi načini razmišljanja, funky fusion je prva zajednička teritorija, a ECM zvuk možda druga ili treća. Ova kombinatorika pruža mogućnosti koje bi bilo grehota ne iskoristiti, a u Vasilovom slučaju to bi verovatno pretpostavljalo neku vrstu ”leap of faith”-a.  Nije lako balansirati između umetnički izazovnog i komercijalne ”mogli bismo na neki fini džezić večeras” ponude . Takav pristup podseća na ono što je Joachim Kühn napustio i ostavio iza sebe. Naravno nije komercijalno odmah i zlo; pa evo, Binney će rado prihvatiti hvale za svoj posredan doprinos na organizaciji poslednjeg albuma imenjaka Bowiea. Sa druge strane, neukusno bi bilo pitati se kako bi ovaj album izgledao da je Binney bio njegov alfa i omega.

Nesumnjivi potencijal je primećen, sad ga treba pustiti da se razvije. Po meni, Vasilova Uaiya bi, kao verovatno najbolja na albumu, mogla da posluži kao pelcer. Jednostavna i efektna melodija sa hipnotičkom, ali čvrstom, osnovom koja oslobađa solistu da pliva po skalama i prsno i kraul, dok u svakom momentu ostaje postojana i funkcionalana. Sledstveno tome, moj glas će ići i u pravcu klavir-saksofon dialoga na Razbolje se šimšir list Zekerijaha Đezića. S druge strane, sjajne solaže Binneya i uverljivi Di Meola momenti Trijića u numeri Zulu, ostali su u drugom planu afričko-islamskim vokalom Bojana Ivkovića. Preveliki zalogaj je pokušao progutati deonicom koja zahteva ozbiljnije vokalne sposobnosti. Ukoliko je trebalo da bude simpatičnog karaktera, za šta je on prava osoba, morala je trajati doooosta kraće.

Valjalo bi pohvaliti i dobru produkciju albuma, što omogućava slušanje istog kao celine, iako je reč o snimcima sa više koncerata. Hm, možda je sedmo lice sa omota albuma na kome svira šestoro (a koji je urađen u #tbt maniru fotografija iz detinjstva) upravo producent? Neke prepoznajemo po očima, neke po instrumentima.

Bez sumnje, napravljen je korak u pravom pravcu, pa sa većim očekivanjima čekamo sledeći. Hajde, neka bude prijatnih iznenađenja.

Numere: Nocturnal Joy, Zulu, Dolazim, Odlazim, Tovirafro, Razbolje se šimšir list, Uaiya, Otkriće snova

Muzičari: David Binney- alt saksofon, Branko Trijić- gitara, udaraljke, Vasil Hadžimanov- klavir, klavijature, Miroslav Tovirac- bas, Peđa Milutinović- bubnjevi, Bojan Ivković- udaraljke, glas