Vasil Hadžimanov Band – Života Mi (PGP RTS)

Džez bend koji u Srbiji uspe da izda četiri studijska albuma, stekne priličan krug poštovalaca i jednostavno opstane, uz to ne praveći krupne ustupke i kompromise, svakako zaslužuje priznanje. Vasil Hadžimanov Bandu (u nastavku VHB) je upravo to pošlo za rukom. Dobar marketing i – za jedan džez bend – netipična samopromocija (koja često nema mnogo dodirnih tačaka sa muzikom, što je ovaj sastav u startu diskreditovalo kod mnogih „pravih“ džez poznavalaca) nedvosmisleno su uticali da VHB albume prodaje u (za domaće uslove) zavidnim tiražima i svira pred dobro ispunjenim salama srednje veličine.

Naravno, nepravedno je reći da muzika koju ovaj sastav isporučuje nije bila barem podjednako zaslužna za njihov uspeh. Debi album 11 razloga za…(2001) doneo je iznenađujuće vitalno viđenje fjužn-džeza sa etno uplivima. Početni tiraž veoma je brzo rasprodat, a kompozicije Ohrid i Briga o životu ostaće verovatno još dugo Vasilovi koncertni aduti. Drugi album Kafanki (2003), produkcijski mnogo bolje odrađen, otišao je i korak dalje, ponudivši još zreliji autorski rad i zaokružen zvuk benda. Međutim, treći disk, nazvan jednostavno 3 (2007), donosi osetan pad u kvalitetu materijala, a bend se u ovom periodu manje pojavljuje u javnosti. U novembru ove godine pojavilo se i najnovije studijsko izdanje Vasila i ekipe pod nazivom Života mi, koji je koncertno promovisan u Domu omladine.

Nakon preslušavanja diska, jedno je jasno – Života mi ne donosi mnogo toga novog za VHB, ni stilski, ni konceptualno. Na disku je deset relativno kratkih i svedenih komada (samo tri prelaze trajanje od pet minuta), a u sličnom maniru urađen je i omot – minimalistički, bez bukleta, samo sa najosnovnijim informacijama. Nekome bi moglo da padne na pamet da je disk izbačen samo da bi se održao diskografski kontinuitet benda, bez krupnijih ambicija. Pogledajmo šta se krije ispod površine.

Bend od druge ploče nastupa u nepromenjenoj postavi, koju čine Vasil, Vlada Samardžić, Srđan Dunkić i Bojan Ivković. Prepoznatljiv zvuk, uobličen dugogodišnjom saradnjom, evidentan je na uvodnoj kompoziciji Balkan Tribes. Gruv i vokali u ovoj pesmi nedvosmisleno podsećaju na radove majstora world-fusiona Joe Zawinula. Naravno, dok je njegov Syndicate bio specijalizovan za afričko nasleđe, u Vasilovom slučaju akcenat je na Balkanu. Inspirisanost Zawinulovim radom Vasil nikada nije krio, štaviše, redovno ju je potencirao (Zawinul Wannabe je naziv kompozicije sa albuma Kafanki). Pečat numeri Balkan Tribes daju najpre unis Vasilovog klavira i cimbala Mišela Kurine, a zatim i adrenalinski duel ova dva instrumenta. Solidan, ali i pomalo predvidiv uvod u novi materijal.

Molska vokalna tema koju vode Senka i Bisera Veletanlić, harmonizovana sa klavirom, glavni su aduti kompozicije Perdao. Još jedan od Vasilovih tipičnih momenata, koji sofisticiranošću pristupa na momente podseća na radove Lyle Maysa. Klavirski solo nagoveštava nešto smeliju i dublju harmonsku eksploataciju, ali nažalost brzo se okončava, tako da sve ostaje na četvorominutnoj pitkoj pop pesmi.

Minijatura Martina misterija najintrigantnija je i možda najbolja stvar na albumu. Međuigra gitare sa najloskim žicama Branka Trijića, Vasilovog Korga i flaute Jasne Jovićević zvuči enigmatično i napeto, te ostavlja žal što album sa gostima ovog kalibra nema više ovakvih inspirativnih momenata.

Duhovit i na momente groteskan pristup narodnim melodijama kvaliteti su kojima se VHB izdvojio iz mora onih koji na iritantno predvidiv način tretiraju etno nasleđe (odlični primeri iz prošlosti su 17 mu harmonika ili Darko Pančev). Na tu kartu se išlo i u kompoziciji Give Me (the) 9 (ovo “9” se odnosi na naglašen 9/8 ritam vođen od strane Dunkića, Ivkovića i gosta, libanskog perkusioniste Bachara Khalifea). Međutim, kao da je došlo do zamora materijala, pa ni neobičan solo Jasne Jovićević na alt saksofonu ne pomaže da pesma dostigne lucidni humor s prethodnih uspešnih radova na ovu temu.

Marko Đorđević, koji je u nekoliko navrata autorski veoma uspešno sarađivao sa bendom, zajedno sa Batom Andonovim komponovao je naslovnu numeru albuma. Obećavajući uvod sa bombastičnim klavirskim akordima u stilu The Bad Plus, pomešan s mekanim zvukom Rhodesa, razvija se u apsolutno neinventivnu, u potpunosti pop obojenu i beskrvnu instrumentalnu baladu.

Ni naredne dve kompozicije Slankamen i Space Viršla ne donose ništa što od VHB nije već čuto. Zanatska umešnost basiste Vlade Samardžića na prvoj i Johnnyja Dunkića (koji iz albuma u album svira sve sofisticiranije) na drugoj, ne nadoknađuju odsustvo dobre kompozicije, što je ovom albumu (uz rezervisanost izvedbe) i glavna falinka.

Posveta Wayne Shorteru (u prvom redu njegovom radu sa Weather Report) dolazi kroz Eb Train For Wayne, pseudo crossover/smooth pravolinijsku numeru, koja teško da će zauzeti bitno mesto u katalogu benda, kada se jednog dana bude sumirala njihova karijera.

Svetla strana ploče je potpuno adekvatan izbor obrade stvari iz repertoara benda Jack DeJohnette’s Special Edition (koju je cenjeni bubnjar DeJohnette, inače i sam odličan pijanista, posvetio Ahmadu Jammalu).  Poletna i slobodna svirka Jasne Đorđević ponovo ukazuje da iskalkulisanost i pragmatičnost, karte na koje Vasil igra na ovom albumu, nisu rešenje na duže staze.

Album zatvara Krstačko oro. Snimljena uživo u prilično obimnoj formaciji, pretencioznim konceptom i serioznom vizantijskom atmosferom apsolutno odudara od vedrog i poletnog ostatka materijala.

Kako doneti konačan sud o ovom izdanju, a ne biti prestrog? U nepostojećoj konkurenciji VHB je sigurno vodeći fjužn bend u Srbiji. Pojava albuma tog usmerenja na domaćem tržištu, u situaciji koja je nikad sumornija po pitanju kreativne muzike, velika je stvar. Ovom prilikom ću izraziti (za Srbiju možda utopijsku) nadu da će jednog dana, kada bude morao da se bori za primat na srpskoj džez sceni, Vasil Hadžimanov biti primoran da ponovo pravi muziku koja je barem približno uzbudljiva i kreativna kao ona koju je pravio na prva dva albuma.

Vasil Hadžimanov – klavir, rhodes, Korg M3, glas

Vladimir Samardžić – bas

Srđan Dunkić Johnny – bubnjevi

Bojan Ivković – udaraljke, glas

Senka Veletanlić – vokal (2)

Bisera Veletanlić – vokal (2)

Brankica Vasić Vasilisa – vokal (10)

Jasna Jovićević – flauta (3), alt saksofon (4), sopran saksofon (9)

Teodossi Spassov – kaval (10)

Samir Kurtov – zurla (10)

Branko Trijić – ak. gitara (1,2,3,6)

Aleksandar Sedlar – ak. gitara (10)

Mišel Kurina – cimbalo (1,6)

Gudači Svetog Đorđa (10)

Bachar Khalife – bandir, rek (1,4,5,6,9,10)

Aleksandar Petrov – tapan (10)

Svebor Šakić – glas (1)